Izvor: Politika, 01.Avg.2011, 16:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čardak ni na nebu, ni na zemlji
Teško je kad je čovek suočen sa saznanjem da više ne pripada tamo odakle je iznedren, a da ipak ne pripada ni tamo gde se sad nalazi. Još je teže kad se dođe do saznanja da te novi koreni drže čvršće nego oni stari...
U Americi sam još od (daleke) 1986-te. Od tada pa do danas mnogo se toga promenilo. Pamtim cene goriva ispod jednog dolara i sa setom se sećam tih dana dok punim rezervoar po ceni iznad četiri dolara po galonu.
Sećam se da smo tad ipak nekako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << voleli Amerikance a sad ih ne volimo (a bogami sudeći po komentarima na mnogim srpskim sajtovima moglo bi se reći i da ih mrzimo). Sećam se dugih, nostalgijom inspirisanih pisama i to onih pravih, rukom pisanih, u koverti, sa markama i "avionska pošta" pečatom. Sećam se i još dužih telefonskih razgovora i paprenih telefonskih računa (maltene mesečna rata za bolja kola).
Sećam se čestih putovanja za Srbiju, i nekoliko različitih pasoša jer nam se država menjala brže nego rok trajanja pasoša. Sećam se svakog mirisa iz bezbrižnog detinjstva, posebno onih iz bakine kuhinje, za vreme letnjeg raspusta provedenog na selu. Sećam se svake posete rodnom mestu i roditeljskoj kući.
I pamtim.
Pamtim kako mi se prvo promenio nadimak iz detinjstva time što je dodato ono neizbežno Amerikanac... Pamtim kako sve manje školskih drugova odoleva izazovu vremena i kako se broj onih koji ostaju u kontaktu topi. Pamtim kako se teme razgovora sa onima koji su i dalje u kontaktu svodi na Božićne, slavske i sve ređe - rođendanske čestitke.
Ekonomske i političke teme sve ređe, a jaz u mišljenjima sve veći. Pamtim i devedesete, i bombardovanje, a pamtim i novu demokratiju. Onako sa strane, doduše, jer ipak sam ja "Amerikanac" i lako je meni tamo daleko od svega. Ukratko rečeno „nisi ti više ovdašnji...“
A život teče li teče. Onako neopaženo i bez pardona. Gomila tih "pravih" Amerikanaca i dalje nema pojma kako da izgovori ni moje ime, a kamoli prezime onako kako treba. Posle 25 godina ispravljanja mrzi me da po ko zna koji put objašnjavam da Srbija nije Sirija i da crtam kartu Evrope dok me s'nevericom posmatraju i zapitkuju da nisam kartograf po zanimanju.
I posle svih tih godina školovanja i solidne karijere i dalje me bar dvaput nedeljno neko podseti na moj akcenat uz neizbežno pitanje "A odakle ste vi?" I onda opet, ne, nije Sirija, i daj mi papir i olovku da ti nacrtam... ne nisam kartograf radim kao menadžer u „Fordu“. Ukratko rečeno „nisi ti još ovdašnji...“
Legnem tako uveče, i mislim se - Čardak ni na nebu ni na zemlji. I zaspim bez prigodnog odgovora sve dok ne svane i bar jedan od moja tri sina ne bane u sobu da mi javi da je kafa gotova. Znate onu američku, filtriranu, sa dve kašičice šećera i kremom sa uskusom lešnika.
Posle svih ovih godina zamenila je onu našu, nema to ko da kuva a ni vremena da srkuće. Spremim se na posao i u vožnji do posla se čujem sa dvojicom najboljih drugara. Obojica Amerikanci al' po duši bi neko moglo da se kaže i da su Srbi. Dođem na posao i kao i svi upalim kompjuter pa udri do pet popodne. Onda juriš kući pa uz večeru preslišavam šta je ko radio u školi i proveravam domaći, na engleskom, naravno, samo mi još fali da pobrkaju jezike. Onaj stariji i tako ima problema sa čitanjem, kao da je Amerikanac...
I onda me lupi u sred čela - ko grom iz vedrog neba. Moja supruga je Grkinja, moji sinovi su pola-pola i govore Engleski bolje nego Srpski ili Grčki, ja imam američko državljanstvo već petnaest godina, moji prijatelji su Amerikanci, porez na kuću plaćam dvaput godišnje, porez na prihod jedanput godišnje.
Radim od jutra do sutra, na odmor retko idem. Sa familijom u Srbiji razgovaram preko Skajpa. Komišije isto Amerikanci. Poštujemo se i pomažemo jedni drugima kad nešto zagusti. Znaju gde je Srbija, ne treba im karta, a i za naglasak me ne pitaju. Za šljivovicu me priupitaju kad sednemo preko vikenda da pročešljamo politiku i ekonomsku situaciju. Mišljenja nam se i ne razlikuju toliko...
Au, pa zar sam ja ipak više ovdašnji...
Dragan Milojević, Mičigen, SAD
objavljeno: 01.08.2011.
