Izvor: Blic, 18.Dec.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tehnika 'pranja' luks automobila
Tehnika 'pranja' luks automobila
Srpska auto-mafija nije se devedesetih bavila samo krađom vozila po zemlji. Mnogo unosniji biznis trgovaca kolima bio je sa novim i luksuznim automobilima kradenim po zemljama zapadne Evrope.
Taj lanac počinjao je tako što se nov automobil uzme na lizing. Vlasnik plati nekoliko rata, a zatim izvadi ovlašćenje na prijatelja koji ga doveze u Jugoslaviju. Čim stigne u zemlju, vlasnik prijavljuje nestanak vozila, na primer Nemačkoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << policiji. Tada počinje potraga koja, međutim, nema prođu u Jugoslaviji, jer je ova devedesetih bila isključena iz Interpola. Inostrano osiguravajuće društvo vlasniku isplaćuje odštetu, a vozač koji je dovezao automobil u Jugoslaviju dobija za vožnju par hiljada maraka.
Tih godina od kradenih 'stranaca' na ceni su najviše bili 'mercedesi', BMW, 'folksvageni' kao i džipovi, posebno 'čiroki krajsler'. Lanac je dalje išao ka Republici Srpskoj, gde se svom čoveku daju inostrane tablice. On je tamo sređivao saobraćajnu dozvolu i registraciju, a vozilo se zatim regularno registrovalo u Crnoj Gori, gde se dobijala legalna saobraćajna dozvola i registarske tablice za, na primer, Podgoricu, Bijelo Polje ili Kotor. Ovako 'oprano' vozilo tada je moglo da se proda bilo kome, jer nije bilo mogućnosti da se izvrši provera. Jedini problem bio je što takvo vozilo nije moglo da se vozi izvan granice Jugoslavije, zbog mogućnosti da bude zaplenjeno i oduzeto. Prema proceni policije, u Jugoslaviji je u to vreme na putevima bilo dve trećine tako 'očišćenih' luksuznih automobila.
Osim vozila kupljenih na lizing, u Jugoslaviju su dovoženi i automobili ukradeni na parkinzima zemalja zapadne Evrope. Naši lopovi tih godina maestralno su ojadili Holandiju, Švajcarsku, Nemačku i Italiju. U Holandiji se za jednu noć kralo po deset automobila. Brave su obijane takozvanom vadilicom za par sekundi, a potom su sređivana već pripremljena blanko dokumenta sa kojima je vozilo moglo da se vozi bez problema.
Okolne granice su vozači prelazili bez ikakvih problema, uglavnom zahvaljujući falsifikovanim vizama u pasošu.
Vozila iz inostranstva uglavnom su dovozili neupadljivi mladići, pa čak i devojke koje su po turi dobijale oko 2.000 maraka. Pojedini su pali jer su u poteru za kradenim vozilima vrlo brzo počela da se uključuju zapadna osiguravajuća društva, koja su čak angažovala svoje agente na terenu. Ovu situaciju iskoristili su mnogi dovitljivi advokati, pa su počeli da otvaraju kancelarije u Budimpešti.
Tako ukradena vozila legalizovana su direktno preko čvrstih veza u domaćim stanicama policije ili češće preko carinarnica u Republici Srpskoj ili Republici Srpskoj Krajini.
Savezna vlada pokušala je 1994. godine da stane na put auto-mafiji pa je donela uredbu kojom je onemogućen ovakav prenos vlasništva. Rupa u zakonu je ipak pronađena, pa su mnogobrojne ilegalne štamparije počele da štancuju ne samo saobraćajne dozvole, već i originalne račune auto-kuća sa datumom pre početka raspada SFRJ. Amerika: isporuka za dva sata
Automobilski 'biznis', odnosno krađa i preprodaja kradenih automobila, u Sjedinjenim Američkim Državama toliko je usavršen da mušterija automobil naručene marke može dobiti za ciglo dva sata. Toliko vremena je organizovanom kriminalnom podzemlju potrebno da završi ceo posao: ukrade odgovarajući automobil, ukloni serijske brojeve motora i šasije i utisne lažne.
Ovaj 'biznis' koji američkom podzemlju donosi milione i milione dolara godišnje neprestano se usavršava. Organizovani kriminal se povezao sa radionicama za popravku automobila ili ugradnju haj faj opreme i alarmnih sistema, a sve češće otvara svoje ovakve radionice.
Svaka prilika se u tim servisima koristi za pravljenje duplikata ključeva, što uz preciznu kompjutersku evidenciju kasnije značajno olakšava posao. Evidencija podrazumeva tip, boju, snabdevenost opremom i godište automobila, te adresu vlasnika, odnosno lokaciju na kojoj treba tražiti naručeni automobil.
