Izvor: Kurir, 26.Mar.2016, 08:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
7 automobila koje smo vozili u SFRJ
Pojedini četvorotočkaši bili su toliko popularni u našoj zemlji da su menjali živote Jugoslovena.
„Fića“: Nacionalna klasa
1. Automobil „zastava 750“ sklapan je u Kragujevcu od 1960. do 1985. godine i bio je najpopularnije vozilo na našim prostorima
Fića je auto na kojem je Jugoslavija naučila da vozi!
U proleće 1953. godine predstavnici italijanske automobilske industrije dolazili su u Kragujevac da se raspitaju da >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << li bi u radionicama Zavoda „Crvena zastava“ mogli da se proizvode automobili, ali im je direktor - koji će kasnije dobiti generalski čin - rekao da ga to ne zanima. Slučaj je udesio da istog dana dođu i Amerikanci sa istom idejom - automobilska industrija bila je u zamahu - pa su i oni vraćeni! O svemu tome direktor je uredno obavestio radnički savet...
Ugovori sa strancima
U prvim godinama socijalizma u Jugoslaviji putnički automobil je smatran lošom buržoaskom navikom. Zato je posle svih pregovora sa Francuzima, Nemcima, Italijanima, Englezima i Amerikancima odlučeno da se u „Zastavi“ sklapaju američki džipovi „vilis“ za vojsku.
Tek zahvaljujući srpskom političaru Mijalku Todoroviću i novom direktoru „Zastave“ Prvoslavu Rakoviću, od „Fijata“ je 1954. godine kupljena licenca za proizvodnju „fijata 600“, što je bio prvi komercijalni ugovor jedne zapadnoevropske firme i socijalističke zemlje nakon Drugog svetskog rata.
Na visokom političkom nivou analizirano je da li Jugoslaviji treba više od 10.000 putničkih automobila, pa je bilo predviđeno da „Zastava“ godišnje sklapa 1.000 „fijata“, što je inače bila dnevna proizvodnja!
„Fijat 600“ bio je odličan mali automobil, namenjen prevozu četiri odrasle osobe uskim i krivudavim italijanskim ulicama. Po mnogim pokazateljima je najuspešniji „Fijatov“ model svih vremena! Mala potrošnja i dopadljiva karoserija - neki su govorili da liči na šćućurenog zeca - s velikim staklenim površinama brzo su mu doneli popularnost.
Lak za popravku
U početku su se vozila u „Zastavi“ samo montirala, da bi se vremenom osvajala i proizvodnja delova. Prvi model, „zastava 600“, imao je motor kao i italijanski original - vodom hlađenih 633 kubika i 21,5 KS.
Od 1960. godine u Kragujevcu je sklapan i automobil po modelu „fijat 600D“ sa motorom od 767 kubika i 24 KS, koji je mogao da juri i 110 km na sat. Taj auto dobio je ime „zastava 750“ i promenio je živote Jugoslovena.
Uprkos malim dimenzijama, „fića“ nije bio lagan za vožnju. Imao je krut volan, tvrde nožne komande i ne baš precizan menjač. Limarija mu je bila loša i vrlo brzo je propadala. Često se kvario, ali je i bio lak za popravku. Pomoću nekoliko okastih ključeva, kombinovanih klešta i koluta žice, praktično svaki kvar na „fići“ mogao je da se otkloni.
Za kupovinu 13 plata
U „Zastavi“ je proizvedeno 923.487 komada „fića“. Vozilo koje je prvobitno bilo namenjeno za kratke relacije između kuće i posla u Jugoslaviji se pretvorilo u auto s kojim su s kraja na kraj države putovale cele porodice, noseći usput i opremu za letovanje na krovu. Za kupovinu „fiće“ 1971. godine trebalo je 13 radničkih plata, ali se davao i na kredit. U ondašnjoj Jugoslaviji, zahvaljujući povećanoj prodaji „Zastavinih“ automobila, izgrađen je i prvi pravi auto-put na Balkanu (od Beograda do Niša), sa po dve saobraćajne trake i jednom zaustavnom trakom u svakom smeru. Poslednji primerak ovog vozila sišao je s trake 1985. godine i čuva se u muzeju u Kragujevcu.
„Zastava 750“ bila je u upotrebi i u hitnoj pomoći, pošti, miliciji i u svim auto-školama.
Zbog ovog poslednjeg, slobodno se može reći da u socijalističkoj Jugoslaviji nije bilo vozača koji nije seo za „fićin“ volan.
2. „Buba“: Hitler i svetski rekorder
Nemački automobil napravljen je po naređenju nacističkog vođe, ali je popularnost doživeo tek šezdesetih
Svoj prvi govor kao predsednik vlade nacistički vođa Adolf Hitler održao je na otvaranju berlinskog salona automobila 1933. godine. Najavljujući bolji život za Nemce, on je obećao da će vrlo brzo prosečna radnička porodica imati auto. Razvoj ovog projekta dodeljen je firmi NSU, koja se u to doba bavila isključivo proizvodnjom motocikala, a za dizajn i konstrukciju zadužen je Ferdinand Porše. U skladu s Hitlerovim zahtevom da „narodno vozilo“ (na nemačkom „volkswagen“) petočlanu porodicu može da vozi brzinom od 100 km na sat, a da ne košta više od manjeg motocikla, Porše je sledeće godine napravio prototip, a već 1936. legendarna „buba“ dobija konačni izgled.
Za Firera i oficire
Ali nijedna nemačka radnička porodica nije se provozala u njemu dok je Hitler bio na vlasti. Do početka Drugog svetskog rata, 1939. godine, proizvedeno je samo 630 „buba“ i sve su završile u rukama oficira i samog Firera.
Posle rata trebalo je razorenoj Nemačkoj dati ekonomski podstrek, a logično rešenje je bilo oživljavanje auto-industrije. Već 1945. godine, pod kontrolom britanske vojske, počela je masovna proizvodnja „bube“, snabdevene motorom od 1.131 kubik i sa 25 KS, koji je važio za neuništiv. Bile su dostupne dve verzije, sa dvoja i četvora vrata, a 1949. pokrenut je i izvoz.
„Bubu“ je krasila vrlo jednostavna unutrašnjost: osim upravljača, pedala, menjača, ručne kočnice, brzinomera, pokazatelja goriva i na suvozačevoj strani pregrade za rukavice, nije bilo ničeg. Auto je uobičajeno imao samo jedan ključ, koji je otvarao sva vrata i pokretao motor. Unutrašnjost je bila hermetički zadihtovana, pa je „buba“ mogla da pluta na vodi, što je korišćeno i u reklamama. Zbog ovog su se vrata lakše zatvarala kad se malo otvori prozor. Bucmasti, zaobljeni mali auto ubrzo je stekao popularnost i postao simbol nemačkog privrednog čuda. Ali bum je doživeo tek krajem šezdesetih godina prošlog veka.
Milioniti primerak prodat je 1955. godine, 1963. u SAD je imala više kupaca nego u samoj Nemačkoj, a „buba“ i danas drži titulu najprodavanijeg automobila istog dizajna sa 21.529.464 proizvedena primerka. Osim u domovini, svoju najveću popularnost buba je beležila u SAD. Šezdesetih godina prošlog veka, beleži jedan hroničar, „ovaj automobil su jednako voleli i nezaposleni i milioneri, i rudari i direktori, kao i mladi i stari. Hipici su ‚bubu‘ doživljavali kao vlastiti simbol, pa se na ulicama moglo videti na hiljade primeraka obojenih u najluđe boje, prošaranih cvećem i znakovima mira“. Brojni su filmovi i stripovi u kojima se pojavljuje „buba“.
Premeštanje proizvodnje
Proizvodnja „bube“ u Nemačkoj prestala je 1978. godine, a pogoni su izmešteni u Latinsku Ameriku. Kod nas je ovaj automobil sklapan u Sarajevu od 1972. do 1976. Poslednja serija „buba“ od 3.000 primeraka, nazvana „última edición“ (poslednje izdanje), bila je proizvedena u akvarijus plavoj boji i u krem boji „pun mesec“. „Bube“ iz poslednjeg izdanja koštale su oko 8.000 dolara.
Povodom prestanka proizvodnje „bube“ zapisano je: „Ako i za jedan automobil možemo reći da nikada neće izaći iz mode, da nikada neće izaći iz srca većine, da će uvek izmamiti nečiji osmeh, da će pružiti toliko zadovoljstva samom svojom pojavom ili pak da je jednostavno večan, to je onda definitivno - ‚buba‘...“
SKLAPAN I U SARAJEVU
Proizvodnja „bube“ u Nemačkoj prestala je 1978. godine, a pogoni su izmešteni u Latinsku Ameriku. Kod nas je ovaj automobil sklapan u Sarajevu od 1972. do 1976.
PROJEKAT ZA „GOLF“
NSU je preterao u modernosti, pa je posle nekoliko promašaja bankrotirao. Kupio ih je „Folksvagen“ i spojio sa „Audijem“, a u fiokama propale fabrike našli su projekt za novo vozilo - „golf“
„SAMARA“ IZ ŠUMADIJE
Poslednji model socijalističke „lade“ bila je „samara“. Rusi su je napravili bez ikakve pomoći Italijana. U Jugoslaviji su „samare“ bile vrlo popularne, a one su se, inače, za naše tržište sklapale u Kragujevcu
SKLAPAN I U SLOVENIJI
Pogoni za proizvodnju „renoa 4“ postojali su u 19 zemalja, a ukupno je proizvedeno više od osam miliona primeraka. U Industriji motornih vozila u Novom Mestu, u Sloveniji, u SFRJ, pravljen je od 1974. do 1992.
Sledeće subote: 7 Događaja kojima se zabavljala srpska javnost
Autor: Momčilo Petrović
