Izvor: Politika, 29.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Građanin u ministarskoj koži
Zašto je u prilično siromašnoj zemlji kao što je Srbija, sinonim za luksuz – politička funkcija
Ako jedva imate i za „juga”, a baš želite da se vozite luksuznim automobilom, jedan od načina na koji biste mogli sebi da pomognete jeste i – da postanete ministar. Nova reklama za „audi” A6 nije htela to da poruči, ona se, naravno, obraćala potpuno drugoj skupini potencijalnih kupaca, ali, eto, može da posluži i kao ideja kako da se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << snađete ako ste se našli u raskoraku između želja i mogućnosti.
Oglašavajući novu, povoljniju ponudu za kupovinu ovog automobila, prodavac predlaže: „Vozite se kao čovek, uživajte kao vozač... Osećajte se kao ministar!”. A na slici, kroz otvorena zadnja vrata vidi se luksuzno opremljena unutrašnjost automobila, verovatno od kože, uz poruku: „Vaše ministarsko mesto”. Sad, sigurno nije jednostavno postati ministar, pa računati na to „ministarsko mesto”, ali u tranzicionoj Srbiji poslednjih godina to za određene kategorije stanovništva verovatno deluje lakše nego skupiti pare (ili dobiti kredit) za kupovinu prestižne limuzine.
Kako je oglašivač došao na ideju da „potegne” baš ministarsku funkciju? Zašto da se ne osećate, recimo, kao direktor, biznismen, car, ili, zašto ne, profesor, doktor? Zašto je u prilično siromašnoj zemlji kao što je Srbija, sinonim za luksuz – politička funkcija?
Prema našim informacijama, reč je o ideji marketinške agencije koja je sprovela kampanju. A u firmi „Porše SCG”, koja zastupa „audi” u Srbiji, kažu: „Naš cilj je ispunjen, reklama je imala efekta”. I dodaju da ne razumeju zašto se „diže prašina” oko oglasa kojim su samo želeli da kažu da je taj auto, čije se karakteristike jako dobro znaju, sada dostupniji kupcima na srpskom tržištu.
Prašina (ako je uopšte ima), naravno, ne diže se zbog „audija” ili firme koja stoji iza reklame i koja je, očigledno, vešto iskoristila činjenicu da je početkom godine pobedila na tenderu koji je raspisala Uprava za zajedničke poslove republičkih organa za nabavku 40 automobila visoke klase, minimalne zapremine motora od 3.000 kubika. Za republičke organe (a to znači i za ministre, ali i za skupštinu, sudove, agencije, direkcije i druge državne organe) tada je kupljeno 40 „audija” A6. Cena ovih automobila u „Poršeovom” prodajnom salonu, kako je „Politika” već pisala, iznosila je u to vreme oko 54.400 evra (za model sa serijskom opremom, dok dodatna oprema znači i još nekoliko hiljada evra više), ali država je ovoliku porudžbinu dobila sa popustom.
Ono što je zanimljivo u vezi sa ovim oglasom jeste to što je pokazao, ili istakao činjenicu da se političari u Srbiji očigledno doživljavaju kao zasebna društvena klasa, odnosno da je njihova profesija postala prilično unosna. I da to možda može da znači da će u dogledno vreme neka agencija za nekretnine lansirati slogan „stanujte na ministarskom nivou”, a turističke agencije će pozivati građane da „letuju kao ministri” (ili poslanici, političari, svejedno).
–Mislim da je Bodrum propustio tu šansu pre nekoliko godina. Mogao je lepo da se izreklamira, u vreme one afere, kao turistička destinacija političara – prihvata ovu „ideju” Nadežda Milenković, kreativni direktor reklamnih kampanja.
– Tu jeste neka suština: da se političar ovde percipira kao neko sa mnogo para i pogodnosti za malo truda i za nikakvu odgovornost. To se definitivno nekako etabliralo i mislim da su se oni koji su pravili tu reklamu za „audi”, oslonili na to, na to neko naše uopšteno viđenje političara – da to jeste najprofitabilniji posao i struka u ovom trenutku, pogotovo kako to percipiramo mi koji se ne bavimo politikom – kaže ona ocenjujući da su kreatori pomenute kampanje verovatno „išli na to da naprave neki štos”.
Da li su, usput, „ujeli za srce” onu većinu građana Srbije koja u ovakvu limuzinu može da uđe samo jednom godišnje, i to ako plati ulaznicu za sajam automobila? Jer, i od njihovih para (poreza) kupuju se ovakva vozila za državne organe. Nadežda Milenković smatra da političarima ne bi trebalo da bude svejedno kako će ih građani doživljavati, ali, u konkretnom slučaju, misli da im ovaj oglas neće naškoditi. „A tek da će ih nasekirati – to sigurno ne”, dodaje ona.
Svakako neće ni povratiti uzdrmano poverenje građana u njihovu branšu.
Sociolog Srećko Mihajlović ističe da spadamo u red zemalja koje, generalno uzev, nemaju poverenja u političare. Pri tom, kako kaže, „daleko smo od zemalja u kojima je prilaz političarima normalniji i realniji”, jer je kod nas taj prilaz zasićen našim stranačkim simpatijama, pa nemamo poverenja u one koji nisu „naši”, mada ni u „naše” to poverenje nije veliko. Prema njegovim rečima, to su efekti našeg lošeg iskustva s političarima u višedecenijskom periodu, našeg shvatanja da politička elita nije dorasla problemima u kojima se nalazi ovo društvo.
– Mediji nas, s druge strane, obasipaju podacima o bahatosti političara, o njihovim stvarnim ili izmišljenim prihodima, o raznim beneficijama. Na kraju, dovoljno je ovo što čujemo svakodnevno, a godinama, o tome koja su primanja narodnih poslanika, o tome da oni dobijaju novac „na reč”, o tome koliko su potrošili za svoja putovanja. Ne znam da li bi neki privatnik dozvolio da mu fabrika ne radi nekoliko meseci, a on redovno isplaćuje prilično dobra primanja svojim radnicima. Ako to nije dozvoljeno običnom čoveku, zašto je to dozvoljeno narodnim poslanicima? Dakle, čovek lako pronađe razloge da loše misli o političarima i uopšte da nema poverenja u politiku i političare. Zbog toga, naša politika, naša politička elita nema taj socijalni kapital koji bi im omogućio i da se malo komotnije ponašaju u sferi politike – ocenjuje Srećko Mihajlović.
Navodeći da se „lako primamo” na razne medijske priče iz političke sfere, čak i one koje su bez ikakvih dokaza, on to objašnjava činjenicom da smo svakodnevno suočeni s tim da vidimo da neko bolje živi, a da znamo kako je nama. I taj raskorak između nas, bez obzira na to šta imamo od obrazovanja i gde radimo, i onih drugih, opet bez obzira na njihova znanja i njihove odgovornosti, nama, koji smo naučili na kakvu-takvu jednakost deluje strašno. „Jednostavno, mi se još nismo navikli na kapitalizam, o kapitalizmu loše mislimo a moramo da živimo u njemu. I to što neko živi kao kapitalista, nama smeta, bez obzira da li je to zaslužio, ili je na neki način pokraden od nas”, kaže Mihajlović.
A je li u redu da nam smeta ako političari, predstavnici vlasti i opozicije, koji primaju plate iz oskudne republičke kase u koju svi ulažemo žive kao kapitalisti? To, po rečima Srećka Mihajlovića, treba da nam smeta. Ali" „Ja samo hoću da kažem da treba da nam to bude belodano predočeno, da ne bude izmišljeno, da ne bude rekla-kazala, čuli smo, priča se"”, kaže on.
I sve dok ovoliko politike bude u našim životima, biće i političara u reklamama. Kako primećuje Nadežda Milenković, mi mnogo više nego većina država živimo politiku. „Nekako smo i usmereni na nju, pratimo politiku, pričamo o tome, i u tom smislu je krajnje logično da reklamne kampanje počnu to da koriste, bilo na duhovit, bilo na neki drugi način. Ali to jeste jedna tema koja je akutna”, ističe ona. Zbog toga, dodaje, kao što je normalno da, ako su aktuelne Olimpijske igre, napravite kampanju u vezi sa njom na neki način, onda je, naravno, logično i da pominjete političare, ili da na bilo koji način svoju kampanju dovedete u vezu sa njima.
Biljana Baković
[objavljeno: 30.08.2008]
