Izvor: Politika, 23.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pogledaj nas očima deteta (1)
U Toronto smo došli marta 1993. godine i za sada uspešno pokušavamo da svake godine deo svog odmora provedemo u Beogradu. U toku moje nedavne posete glavnom gradu Srbije (rečeno glasom Zorana Cvijanovića iz "Munja"), pristao sam da u zamenu za jedan kapućino i mali Knjaz u Šumatovcu napišem nešto na temu – kako se svakodnevni život u toku 11 meseci u Torontu razlikuje od onog jednog meseca godišnje u Beogradu. Moj problem #1 je što na srpskom jeziku nisam napisao ništa duže od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << par redova bar zadnjih četvrt veka (za poslednji sastav iz srpskog jezika u 4. razredu gimnazije na temu "Bratstvo i jedinstvo naših naroda čuvamo kao zenicu svoga oka" sam dobio 5- ali mi to nije pomoglo da ga sačuvam mada, hvala na pitanju, još nisam slep). Problem #2 (vraćam se na probleme posle male digresije) što ne vladam najbolje novim srpskim frazama (ekstra, samo opušteno, ispoštovao sam te, cimni me i sl.) da bi moj stil pisanja bio savremen, te će sve ovo što sledi biti pisano stilom 80ih (stil je čovek sam, rekao je Bufon i moja nastavnica srpskohrvatskog Milena Bajić) i teško razumljivo mlađima od 40. Problem, ili kako pozitivno misleći Kanađani vole da kažu – "izazov" #3 je o čemu pisati?
Možda o tome kako u Torontu ne postoji ni minimalna mogućnost da se u utorak pre podne, negde u kafiću opušteno pije kapućino sa malim Knjazom (koga inače ima u «Starom Gradu» i sličnim prodavnicama proizvoda iz mile nam naše); ako neko to i radi, nije opušten, već stalno gleda na sat (kada će kraj pauze za ručak) ili preko ramena (samo da me niko ne vidi)
Ili kako štapić od pojedenog sladoleda ne mora da se nosi 250 metara do prve kante za đubre, a ako slučajno i mora, niko neće posegnuti za alternativom (koja to u Beogradu nije, već je pravilo) i baciti ga na pločnik. Ako u Beogradu vidite nekoga da nosi štapić za sladoled i unezvereno gleda kao da traži najbliži wc, onda je to naš radnik na stalnom radu u inostranstvu
Ili možda o sledećoj situaciji: put vas navede u Beograd na samo jedan dan i u toku šetnje Knez Mihajlovom kupite umetničku sliku. Da biste istu izneli iz zemlje po zakonu vi morate da odete prvo u Zavod za zaštitu spomenika (gde će vas ljubazni čuvar između zalogaja bureka uputiti ili da sednete na kauč ili da uđete na jedna od dvoje vrata) da dobijete "mišljenje o tome da li je dotična slika nacionalno blago koje treba da je u muzeju a ne u prodavnici u Knez Mihajlovoj ili možete da je nosite".
Ljubazna službenica će vas pitati "šta vam treba", što je sasvim u redu, jer ljudi koji nose sliku pod miškom mogu da dođu u Zavod ko zna zašto, i onda će vam objasniti da morate da platite taksu i to ne u istoj zgradi, ili ulici, već u pošti kod pijace pola kilometra dalje; ako zvučim negativno, varate se – pola kilometra puta dva i već ste hodali više nego prosečni Kanađanin za nedelju dana; to je jedan od razloga što su naši ljudi šlank a Kanađani debeljuškasti (sa izuzetkom Pamele Anderson, jedine Kanađanke opevane od strane Blaže).
Onda morate da se vratite u Zavod i ispunite upitnik za koji vam treba završena likovna akademija, jer kako drugačije možete da budete sigurni da li je ono što želite da iznesete iz Srbije (rečeno glasom Zorana Cvijanovića iz "Munja") "ulje na lesonitu" a ne "gvaš na dasci" ili "tempera na panelu"; kada ste dobili "mišljenje" (nadamo se pozitivno), morate da odete do Ministarstva za odnose sa inostranstvom u Nemanjinoj (to je ona ulica u kojoj su stogodišnja stabla krila predivne sive fasade iz perioda socijalizma, pa ih je neko pametan posekao da sada uživamo u istima – mislim na fasade) gde ćete zatražiti dozvolu za iznošenje slike iz zemlje.
Tu imate nesreću po vašu fizičku kondiciju da se taksa može uplatiti već na susednom šalteru (prva taksa je bila samo za mišljenje) ali i nesreću da vam gospodin na šalteru (kome će trebati 8 minuta da skrene pogled sa čitulja u Politici na vas) kaže da dođete po dozvolu za 7 dana. Na vaš komentar da vi putujete za 3 dana i da vam ista treba pre no što otputujete, samo će automatski odgovoriti – pa niste vi jedini (prizor iz Monti Pajtona, vi ste potpuno sami u beskrajnom hodniku šaltera, gospodin pred vama ima bar još jednu stranu umrlica da završi pre nego što može da počne da radi na vašoj dozvoli, u čijem donošenju će se nesebično osloniti na "mišljenje" Zavoda, a uz malo sreće to će se poklopiti sa trenutkom kada će njegova koleginica sa susednog šaltera završiti sa turpijanjem noktiju. Na žalost ne znam ko još treba da radi na izdavanju dozvole da bi se pokrilo 7 dana).
Pitam se kako stranac, koji ne govori srpski i koji je iskočio sa broda koji krstari Dunavom i ima 2 sata slobodnog vremena u Knezu da sve to zna, kada ni prodavačica slike to ne zna? To se zove misterija, ili kako je moj drugar Igor običavao da kaže – engima. Nastaviće se...
Branko Bošković, Toronto, Kanada
[objavljeno: 23.11.2007.]
