Izvor: Politika, 13.Nov.2010, 00:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prva noć pod šatorom
Meštani sela Šumarice kod Kraljeva dobili su šatore koji će im biti privremeni smeštaj do obnove, odnosno izgradnje novih kuća
Šumarice kod Kraljeva – Za one koji nisu osetili strah od zemljotresa i serije potresa verovatno je neshvatljiv odgovor porodice Pavlović iz kraljevačkog sela Šumarice da je „noć u šatoru fantastična”. Međutim, kada je gradski krizni šab postavio ovakav privremeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smeštaj u dvorište ove i još četiri kuće, za njih je to značilo samo jedno – miran san.
Supružnici Zoran i Slavica Pavlović osam dana su spavali otvorenih očiju. A kako bi drugačije i mogli u kući na kojoj je krov iskočio iz ležišta, a spoljni i pregradni zidovi popucali, okrunila se tavanica i odžak s krova „sišao” na zemlju?
– Nisam se plašio za sebe, brinuo sam za decu. I kad malo zadremam uvek sam na oprezu. Moja sestra ni minuta nije spavala do preksinoć. U šali smo je zvali „stražar” – opisuje za „Politiku” Zoran „vreme pre šatora”, koji su inače pozajmica Unhcr-a.
Iako važi pravilo da se u selu ustaje s petlovima, priznali su nam, juče su se probudili „oko devetke”.
– Verujte, prvi put smo se naspavali. Nije bilo straha, znali smo da smo sigurni. Imamo sreće, jer iako je sredina novembra vreme je prolećno. Samo da ne zahladni – kaže Slavica i objašnjava da u kuću ulaze samo po najpotrebnije stvari i da se zadržavaju veoma kratko.
– Nemojte samo – dodaje malo u šali, a malo u zbilji Zoran – da ljudi shvate da nam se ovde toliko dopada, pa da nas zaborave prilikom obnove.
Kako kažu u gradskom kriznom štabu, šator je nepromočiv i u njemu se može boraviti i na minus deset stepeni Celzijusa, jer su u opremi stigle i peći, nalik starinskim furunama. Pripadnici kraljevačke žandarmerije postavili su ga za 35 minuta, a Pavlovići su na desetak kvadratnih metara napravili pravu spavaću sobu sa šest kreveta. U njoj spavaju tri generacije: Zoranova majka, sestra, supruga i dvoje dece.
Za Pavloviće, kao i za gotovo sva domaćinstva u selima, ovo je jedino prihvatljivo rešenje. Jedino – jer ljudi na selu žive od rada na imanju i uzgoja stoke.
– A zemlju ne možeš da preseliš. Nama na selu hrana ne treba, mi to sami proizvodimo. Samo da mi se kuća ne ruši! Valjda će popravka biti moguća. Znate, ovo je moje ognjište. Ovde su se moji preci rađali i umirali, ovde su se i moja deca rodila – izgovara Zoran ne skrivajući strepnju od poslednje reči komisije koja će uskoro ponovo doći da kaže konačnu odluku.
Uz svu muku ova porodica trudi se da joj život teče kao i ranije. U to smo se uverili kada se u dvorištu pojavio paroh Dragan Jović. Došao je, objašnjava nam Zoran, da sveti vodicu, jer im je 16. novembra slava, Đurđic.
– I kolače sam naručio. Što? Pa, moji preci su u gorim uslovima slavili slavu, da ne mogu ja pod šatorom! – izričit je u svojoj nameri naš sagovornik.
Dok blagosilja Zoranovu nameru, Dragan Jović nam otkriva da je on paroh koga prate zemljotresi.
– Pre ovog sam bio na u crkvi planini Maljen, gde je bio epicentar mioničkog zemljotresa. A u sirčansku crkvu Svetog proroka Ilije došao sam nedavno. Ne brinite, kažite čitaocima da do penzije neću menjati parohiju – kroz šalu nam je kazao sveštenik Jović, a uz tugu dodao da je njegova crkva i te kako stradala od zemljotresa.
V. Dugalić
objavljeno: 13.11.2010.
Pogledaj vesti o: Zemljotres u Kraljevu, Seizmološki Zavod Srbije
