Izvor: Politika, 01.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vek Evrope
Upravo minuli godišnji skup u Davosu, tradicionalni susret elite globalne pameti i globalne moći, predsednika, premijera i milijardera, bio je po mnogo čemu drugačiji od prethodnih. U švajcarskom zimovalištu okupio se opet gotovo svako ko u svetu nešto znači i ima šta da poruči, još jednom je glavna tema bilo pitanje „kud plovi planetarni brod”, ali je utisak da, kao nikad od 1971, kada je institucionalizovan ovaj „Svetski ekonomski forum”, njegove kulise nisu bile >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u tolikoj meri konfuzne.
Davos 2008. protekao je, naime, u kontekstu velike pometnje na svetskim berzama, suštinske krize finansijskog sistema, nagoveštaja američke i planetarne recesije, najveće bankarske bruke u istoriji, neizvesnostima kvalifikacione trke za novog američkog predsednika... Uz sada već neizbežna razmatranja posledica klimatskih promena, dijagnoze da u sistemu nešto ne valja i pozive na „kreativne" korekcije kapitalizma, glavni utisak je da globalna zbrka nikad nije bila veća. Ali u isto vreme, mnoge od poruka sa alpskog snega ukazivale su i da konture novog poretka postaju sve jasnije.
Kad se sve razgrne, glavni zaključak ovogodišnjeg Davosa je da se pred našim očima upravo događa tektonsko pomeranje globalne moći i preraspodela globalnog uticaja.
U centralnoj, ali ne obavezno i u glavnoj, ulozi je, naravno, Amerika. Njena moć, kako „tvrda" (vojna i ekonomska sila) tako i „meka" (političko i moralno liderstvo), upadljivo je opala u dva mandata predsednika Buša. Ako su, kako se najčešće tumači, invazije na Irak i Avganistan simboli njenog imperijalizma, njihov učinak je i dokaz imperijalne nemoći. Amerika kao da je ostala bez daha, njena legitimnost predvodnika nije ni blizu onoj u momentu trijumfa u „hladnom ratu".
„Unipolarni momenat", tako često pominjan tokom devedesetih, u završnici prve dekade 21. veka samo je bleda senka. Svet, doduše, još nije multipolaran – pre bi se moglo reći da je trenutno u „bespolarnoj tranziciji" – ali su konture novih centara moći već sasvim vidljive.
U Davosu je često pominjano da je ovo „vek Azije" i za to je navođeno mnoštvo argumenata, od fascinantnog ekonomskog rasta Kine i Indije, do činjenice da azijske zemlje između sebe već više trguju nego sa partnerima preko Pacifika. Kina je, mereno metodom kupovne moći, već druga svetska ekonomija. U novoj tražnji nafte od 2001, ona sama je učestvovala sa 40 odsto. Njeni „suvereni fondovi" (finansijska moć koja je na raspolaganju državi) već su dostigli nivo koji je čine ključnim igračem. Njen globalni uticaj se širi – obratite pažnju na Afriku – i njenu podršku ima svaka zemlja koja se iz ovih ili onih razloga našla na američkoj listi „nepoćudnih". Primer Irana je u tom pogledu najrečitiji.
Ali to je samo jedna dimenzija globalnog prestrojavanja. Ona glavna – globalizacija – za neizbežni rezultat ima decentralizaciju. Amerika, istina, ostaje najveća pojedinačna sila. Ali ono što je iz nekih razloga manje očigledno nego što bi trebalo da bude jeste to da bi ovo mogao da bude i „vek Evrope".
Evropska unija nije država, ali jeste jedinstvena kombinacija asocijacije suverenih nacija i nadnacionalne strukture. Ima glavni grad nešto što ipak može da se podvede pod ustav, zakonodavnu i izvršnu vlast. Imaće uskoro i predsednika. Nema armiju – i pitanje da li joj je (uz NATO) i potrebna.
Sa 490 miliona stanovnika ima, međutim, tržište sa najvećom kupovnom moći. Njen bruto proizvod je veći od američkog (14,5 biliona dolara prema 13,7). Evro je danas poželjniji od dolara. Evropski model parlamentarne demokratije je više podražavan nego američki predsednički. EU je i najveći davalac razvojne pomoći.
„Koja druga supersila raste u proseku za po jednu zemlju svake godine?", pita se u eseju objavljenom nedavno u „Njujork tajmsu" Parag Kana, autor knjige „Drugi svet: imperije i uticaj u novom globalnom poretku". EU je već apsorbovala veliki deo bivšeg Sovjetskog Saveza. Najzad, od ekonomske, ona je već uveliko prerasla i u političku zajednicu, koja deli isti sistem civilizacijskih vrednosti.
A gde je na ovoj slici Rusija, čiji je vaskrs u ulozi velike sile takođe fenomen prve decenije ovog veka? Njena ekonomska stabilizacija koja je omogućila da ponovo pokazuje mišiće na svetskoj sceni nesumnjivo je impresivna, ali je ipak kolateralni rezultat američkog neuspeha da obuzda cene nafte. Rusija nije, poput Kine, proizvodna velesila – simbol njene privrede je „Gasprom”. Rusija demografski stari i gubi najmanje po nekoliko stotina hiljada stanovnika svake godine, što obesmišljava njenu geografsku superiornost. Za razliku od SSSR-a nekad (i Kine danas), ona jedva da ima satelit u svojoj političkoj orbiti. U pomaljajućem poretku stvari ni ona, u krajnjem ishodu, neće imati izbora nego – da postane čvršći deo Evrope.
Milan Mišić
[objavljeno: 02/02/2008.]
