Izvor: Blic, 24.Jul.2011, 01:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Restoranska kritika: "Grafičar"
Evo još jednog mesta koje je bilo čuveno po dubokom hladu drveća, ljubaznom čikici na parkingu kome morate ostaviti nešto sitno i po - svojim ćevapčićima. „Grafičar” sam posetio po velikoj žezi, tolikoj da ni duboki hlad senjačke šumice nije ublažio jaru, ali uprkos tome nekoliko starijih i dvojica mlađih konobara bili su odeveni u košulje dugačkih rukava, prsluke i crne kelnerske kecelje. Na svoj način, to je odavanje počasti profesiji i znak da restoran računa na dobre >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << manire.
Ovo se potvrdilo i kada smo počeli da poručujemo hranu i piće. U nacionalnim restoranima personal glumi mrgude, ali prema pravim gostima zna da se otvori i pokaže svoje neskriveno drugarsko lice. Konobari u „Grafičaru" prijatelji su i sabesednici, a po velikoj vrućini čak i sapatnici s gostima koji su se ipak odlučili za ručak u bašti. Da bi utisak bio kompletan, u ovom restoranu svira čak i mala muzička trojka. Gitarista, kontrabasista i harmonikaš uspevali su čak i po velikoj vrućini da između dve pauze odsviraju po nekoliko pesama, što je zaista neobična vrsta usluge.
Lepo je kad ovu prijateljsku atmosferu prati i odlična hrana. I ovog puta došao sam najpre da bih poručio srpski nacionalni brend: ćevapčiće. Ovi u „Grafičaru” su jedni od jeftinijih u Beogradu (490 dinara), ali se zato ipak na ponečem štedi. Kafanski gosti i stari boemi rekli bi da su ćevapi u „Grafičaru” ipak mali, možda previše pečeni, ali sa dobrim odnosom mesa i masti, tako da je legendarna gumasta struktura očuvana. Uz ćevapčiće, poručili smo i porciju jagnjećeg pečenja (570 dinara). Nije krivica restorana što je meso bilo nešto tvrđe i zapravo podgrejano. Jagnjetina je ipak bila ukusna, dobro usoljena, a komadi koje smo dobili sama krtina.
I ostalo je bilo kao "kod kuće”. Kad se govori o restoranima domaće kuhinje, treba, naravno, spomenuti teleću čorbu (190 din.) koja nije silazila ispod nivoa restorana koji drži do sebe. Tu su i slatkiši, koji se zbog novinskog prostora retko spominju u ovim kritikama. Kada gost u srpskom restoranu počne čorbom, nastavi ćevapčićima, onda ručak mora da završi ili tufahijom, ili orasnicom. Mi smo poručili obe ove najčešće poslastice, uz opasku konobara da su tufahije „najbolje u gradu”. Proverili smo: bile su dobro rashlađene, s ukusnom jabukom i orasima koji su, očigledno pomešani s belancetom, prosto iskipeli iz jabuke. Ako se ovome doda da je tufahija bila servirana u sopstvenom, isto tako hladnom soku, onda se bolje letnje okrepljenje nije moglo zamisliti. Orasnica je samo dopunila utisak o tome da su slatkiši verovatno najbolji deo ponude „Grafičara”.
Šta reći na kraju? „Grafičar” ima krpene salvete i stolnjake s izvezenim znakom restorana, što je uvek za pohvalu. Ipak, kao i mnogim nekadašnjim restoranskim legendama, i „Grafičaru” je potrebno malo osveženja, naročito u kuhinji, ali ovo i dalje ostaje mesto koje podseća na prošla vremena kada se porodično dolazilo na ručak i obavezno naručivalo dve porcije više nego što okupljeni za stolom mogu da pojedu. Odražava to duh Beograda kojem ni temperatura od preko trideset pet stepeni nije mogla da zasmeta.
