Izvor: Politika, 01.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prošle godine, u Interzoni
„Gradiva”, novo ostvarenje kultnog francuskog sineaste i književnika Alan-Rob Grijea, negde između „Golog ručka“ i „Emanuele“, između „Madam Baterflaj“ i „Crne Dalije“, evocira atrakciju koja je šezdesetih tresla Zapadnu Evropu, redefinišući termine filmske (ne)stvarnosti, najviše one o montažnom vremenu i prostoru
Kao grom iz vedra neba, novi se film Alan-Rob Grijea pojavio u našim bioskopima. Doduše, samo u jednom bioskopu, „Akademiji 28". >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Takozvana Plava sala, zabačena na petom spratu ovog kulturnog centra, prikazuje ovaj film jednom dnevno, čak i za jednog gledaoca (provereno iz prve ruke). Ovakva ezoterična projekcija savršeno je iskustvo za analizu jednog od najvećih autora evropske psihodelije; književnika, scenariste i reditelja.
Rob Grije je scenarista filma "Prošle godine u Marijenbadu", Alana Renea, predvodnik je novog talasa u francuskoj književnosti zvanog „Novi roman". Njegove najuspešnije knjige, „Voajer"(1955) i „Ljubomora" (1957), odredile su Grijea kao pisca koji istražuje pozadinu narativnih slika, u kojima se psihologija i karakterizacija likova potčinjava igri sa objektivnom stvarnošću i fenomenom umetničke percepcije.
Reditelj je filmova poput „Besmrtan" (l’ Immortelle), „Trans –evropski ekspres" (Trans-europe express), „Posle raja" (Eden and after) i pre tri godine otvorio je sajam knjiga u Beogradu rečima: „Kakva su ovo svetla uperena u mene, da li sam na isleđivanju?!"
Posle deset godina pauze, ovaj osamdesetpetogodišnji intelektualac vraća se u male sale velikih bioskopa raskošnim esejom o zapadnoevropskoj umetnosti, koji se (a gde drugde?) zbiva u Interzoni, marokanskom Tangeru.
Pošto je Grije autor čiji se postupak nalazi negde u geometrijskom centru između trojice najavangardnijih Francuza posleratnog filma – Godara, Renea i Štrauba, logično je očekivati da je ovaj film težak za prepričavanje, kao i za svođenje na proste zaključke. Zato ćemo slediti asocijativni niz koji plete mrežu konotacija, a one se slobodno kreću virtuelnim svetom zvanim Gradiva, po knjizi Vilhelma Jansena iz 1903., za koji nam kompas ne treba, a časovnik nam ne bi mnogo pomogao.
Zanimljiva je činjenica da je ovu novelu o američkom arheologu (u filmu se zove Džon Lok) koji istražuje orijentalnu fazu Ežena Delakroa, kao i njegovu fascinaciju „Gradivom", pompejskim bareljefom žene u pokretu, elaborirao Sigmund Frojd u knjizi „Obmana i san u delu V. Jansena Gradiva", kasnije opet tumačenom od strane Žaka Deride. Ovo teoretsko istraživanje se, dakle, decenijama prenosi kroz istoriju, baš kao što se i fascinacija Gradivom, prenosi kroz likove ovog filma, bili oni istorijski ili imaginarni.
„Gradiva", negde između „Golog ručka" i „Emanuele", između „Madam Baterflaj" i „Crne Dalije", evocira atrakciju koja je šezdesetih tresla Zapadnu Evropu, redefinišući termine filmske (ne)stvarnosti, najviše one o montažnom vremenu i prostoru. Poput nekog postmodernog rečnika, ovaj filmski softver bavi se cikličnim prostiranjem informacija, u kojem istorija umetnosti susreće samu sebe, čime se omogućava čitanje same stvarnosti kroz jezik umetničkih arhetipova. Tako nam se vaspostavlja Grijeov savršeni svet šezdesetih, svet popularnog intelektualizma, onaj u kome je telesno zadovoljenje pragmatično sjedinjeno sa erotičnim simbolizmom.
Grijeova struktura može da se raščlani na četiri jedinice: San, Iluzija, Umetnost, Stvarnost. Stvarnost se ovde javlja kao svedočanstvo o svetu iluzija, čineći u tom kontekstu krajnju tačku vizuelne atrakcije. Upravo je zato greška čitati Grijea kao apstraktnog autora. Ovde je apstrakcija samo uporedna tačka „nove" realnosti, prestižnog, pobedničkog, ponosnog, generacijskog simbola psihodelične emancipacije.
Elitizam je ovde obavezan, masonerija javna, pretencioznost nužnosna, arogantnost organska, neozbiljnost ozbiljna, uobraženost namerna, nesvesnost svesna. Težina nikada nije bila ovako laka, artizam nikada ovako legitiman, mirovina nikad ovoliko divlja, kapija nikad ovako trijumfalna.
Grije se, poput faraona, u cvetu zla svoje starosti, približava svom konačištu, gradeći svoju trouglastu grobnicu. Umesto kamenog tela Sfinge lebdi bosonogo telo Gradive, one koja hoda lavirintom smrti, čuvajući hodnike balzamovanih bogova od otrova zidnih zmija i prašine vulkanskog pepela. A bogovi nas pitaju: „Ako je naša starost ovoliko luđa od vaše mladosti, možete li da zamislite kakva je tek bila naša mladost i koliko je tada bila luđa od mladosti vaših staraca!?"
Marko Kostić
[objavljeno: 02/02/2008.]
