Izvor: Politika, 01.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nova vizija apokalipse
Pripovedačeva lična iskustva odnose se prvenstveno na bombardovanje Beograda 1999. godine uz povremena prisećanja i na Drugi svetski rat. Naslućivanje kraja sveta i simbolika eshatoloških vizija i predskazanja postaje uporište za bogato narativno razvijanje mitoloških, religioznih i književnih reminiscencija koje stvarnost pretvaraju u pozornicu gde oživljavaju mitski heroji
U žanrovski i tematski bogatom književnom opusu Miodraga Pavlovića već više od pola veka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << istrajava poetički osmišljena potreba za celovitošću, za pribiranjem i sažimanjem raznolikih duhovnih iskustava. Taj napor da se uspostavi celovitost iskaza i vizije autor je počeo najpre u poeziji, od zbirke Stub sećanja (1953), ostvarivši do danas, odnosno do nedavno objavljene zbirke Rajske izreke (2007), verovatno najkrupniji i najambiciozniji poduhvat u modernom srpskom pesništvu: da se od antičkih i biblijskih vremena do početka trećeg milenijuma prati kontinuitet ljudske kulture u istorijskim previranjima. Istrajavajuće, gotovo religiozno ubeđenje da jezičko izražavanje, shvaćeno u najširem smislu, predstavlja jedinu čovekovu nadu da ostavi znak svog postojanja u vremenima kriza i prevrata, ratova i stalno tinjajuće istorijske propasti, već decenijama je tvoračko jezgro poezije Miodraga Pavlovića.
Lirsko traganje za antropološkim identitetom, pokušaj, nekada i samoironičan, da se uvek iznova progovori o stvarima osnovnim (kako se i zove jedan ciklus Rajskih izreka) vodilo je Pavlovića ka posvećenoj zapitanosti nad svakim tragom ljudskog postojanja – mitovima, religijama, filozofskim koncepcijama, hramovima, bitkama, gradovima, grobljima.
Lirizacija proznog izraza
Razumljivo je onda da ta zapitanost, iz koje je proizašla pomenuta potreba za pribiranjem mita, istorije, religije i jezika, što je u isti mah značilo i stalnu odbranu smisla i dostojanstva samog stvaralačkog čina, nije mogla ostati u granicama jednog, pesničkog, odnosno stihovnog medija. Našla je svoj izraz i u Pavlovićevoj esejistici, putopisu, pripoveci, autobiografskoj i dokumentarnoj prozi i konačno, u novije vreme, u romanima. Štaviše, od sredine devedesetih godina knjige Pavlovićeve narativne proze svojim brojem nadmašile su njegove pesničke zbirke, što očevidno govori o autorovom promišljenom opredeljenju za pripovedački izraz. Ali očigledno je i da književni kritičari ovom, ne može se nikako reći neočekivanom, žanrovskom prelazu još uvek ne posvećuju dovoljno pažnje ili ga tumače u senci Pavlovićevog monumentalnog pesničkog opusa.
Naravno, nije teško primetiti da je romane Drugi dolazak (2000), Afroditina uvala (2001), Kraljica tame (2001) i Besovski vrtlozi (2006) pisao jedan pesnik. Romane koje pišu autori prethodno već afirmisani kao pesnici (dovoljno je setiti se prvih romanesknih ostvarenja Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Aleksandra Vuča ili Oskara Daviča) po pravilu odlikuju postupci lirizacije proznog izraza, ponajpre preuređena i raščlanjena sintaksa, kao i osobeni ritam pripovedanja, potom bogatstvo metafora, onirička imaginacija, fragmentarna kompozicija, asocijativno povezivanje motiva, te, konačno, naglašeno odustajanje od mimetičkog diskursa u korist subjektivnog doživljaja sveta kao fenomena koji se obrazuje u pripovedačevoj svesti, odnosno podsvesti. Svi ti momenti postoje u Pavlovićevim romanima i zato ih svakako valja posmatrati u kontekstu bogate i za modernu srpsku književnost izuzetno važne tradicije kratkog lirskog romana.
Rekomponovanje istorijskih događaja
Bili bismo jednostrani ukoliko Drugi dolazak ili Besovske vrtloge čitamo kao prozne varijacije ili esejističke razrade tema i motiva koji su prisutni u Pavlovićevoj poeziji. Tu se pre radi o poetičkoj i idejnoj bliskosti u mitopoetskom doživljaju sveta, viziji istorije ili simbolici religije i umetnosti, ali taj doživljaj u ovim romanima dobija novi, samosvojni i pripovedački brižljivo osmišljeni izraz proistekao iz promišljanja žanrovskih konvencija romana, njihovog ostvarivanja, kao i razgradnje. Sižejnu okosnicu Pavlovićeve tetralogije (kako je nedavno, u predgovoru romanu Besovski vrtlozi, nazvao Marko Nedić) čini vizija apokalipse, koja kao opsesivna tema postoji i u njegovoj poeziji, ali sada zadobija konkretniju istorijsku pozadinu i kontekst pripovedačevih ličnih, autobiografskih iskustava koja se odnose prvenstveno na bombardovanje Beograda 1999. godine uz povremena prisećanja i na Drugi svetski rat. Naslućivanje kraja sveta i simbolika eshatoloških vizija i predskazanja postaje uporište za bogato narativno razvijanje mitoloških, religioznih i književnih reminiscencija koje stvarnost pretvaraju u pozornicu gde oživljavaju mitski heroji i istorijski protagonisti. Upravo potreba za sećanjem postaje dominirajuća psihološka i kulturološka protivteža nadolasku istorijskog kraja. Na prvi pogled paradoksalno, pripovedač će u romanu Kraljica tame upravo praznine u sećanju odrediti kao najvredniji deo ljudskog bića, upravo zato što zahtevaju angažovanje naše celokupne duhovnosti da bi bile ispunjene smislom. Međutim, u toku pisanja samosvesni pripovedač smisao ne nalazi u dokumentovanoj istini ili nekakvoj objektivnoj datosti, koliko u simboličkoj imaginaciji, stvarnosti književnih tekstova i oniričkim vizijama koje preosmišljavaju i rekomponuju poznate istorijske događaje, ne bi li se tako predupredio apokaliptični ishod. U pripovedačevoj koncepciji o nauci i praksi brisanja negativnih simbola i zasnivanja alternativne istorije, kao i u razvijenoj priči koja se iz Drugog dolaska nastavlja u Besovskim vrtlozima, o „sekti čistog greha" koja želi da ubrza apokalipsu i novi Hristov dolazak, mogu se prepoznati i neke poetičke strategije karakteristične za postmodernu prozu.
Poetika beogradskog prostora
Simultanizam narativnih tokova koji u isti mah posežu za različitim vremenskim i iskustvenim slojevima individualne i kolektivne duhovnosti – vertikala koja od aktuelne stvarnosti seže u istoriju, potom religiju, obreda i mita, u Pavlovićevim romanima proističe iz osobenog doživljaja ili poetike prostora u čijem centru je Beograd i u njemu Knez-Mihailova ulica. Samo organizovanje priče u kojoj izostaje kauzalni sled događaja, umesto koga se uspostavlja sofisticirani niz asocijativnih slika i simbola koji prate i transformišu događaje, zasnovano je na pripovedačevom doživljaju ove ulice, u romanu Kraljica tame: „Nema kontinuirane priče, može se ići tamo-amo, i zato je dugo vremena ulica bila korzo, išlo se tamo-amo što ne znači da hodanje nisu pratili događaji. Događaji behu deo pokretljive, fluidne celine i nisu vodili ka predvidljivom kraju. Niti su polazili od poznatog početka. Događaji su prema načelu ove ulice mogli da se odvijaju u različitim pravcima."
Svoj put kroz istoriju i kulturu Pavlovićev junak na kraju Besovskih vrtloga završava upravo na padinama Kalemegdana okrenutim Dunavu, u simboličnom obredu stavljanja prstena na ruku od pepela. Kultura, umetnost i imaginacija kao vrhunski oblik ispoljavanja ljudske duhovnosti uspevaju da prevladaju destruktivnost istorijskog trenutka. Bar do neke nove apokalipse.
Predrag Petrović
[objavljeno: 02/02/2008.]
