Izvor: Vesti-online.com, 02.Jan.2015, 11:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nameti evropski, život sirotinjski

Kordunsko selo Čemernica u punom je smislu živelo svoje ime. U memoriji malobrojnih stanovnika tog sela, koje svojim krajevima gotovo spaja Topusko sa Vrginmostom, posle poslednjih ratova ostali su samo čemer i jad. U Drugom svetskom ratu tri četvrtine muških glava otišli su na pokrst u glinsku crkvu Presvete Bogorodice i tamo svirepo pobijeni, u ovom poslednjem iz devedesetih svi su Čemerničani otišli u izbeglištvo.

Tek su se malobrojni vratili na pusta ognjišta i zgarišta. >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << Među njima i supružnici Nenad i Danica Utvić. Došli su 2000. godine i nekoliko godina živeli u staji, dok im kuću nisu obnovili. Ništa im, kažu uglas, nije bilo teško, ne štedeći se obnavljali su imanje i strpljivo čekali useljenje.

- Otišli smo u "Oluji", a vratili se kada nam se ukazala prva prilika. Na imanju nam je ostalo troje konja, krave, svinje, traktor... Kuću su zapalili. Na Kosovu smo proveli prvu izbegličku godinu, a sledeće četiri u Surduku u Sremu, gde smo nadničarili kod domaćih seljaka, orali, kopali, brali kukuruz... Sve što je trebalo. Od toga smo živeli, dok nismo odlučili da se vratimo u svoju Čemernicu. Došli smo na ruševine, da nismo dobili obnovu ne bi se vratili. Sada mesečno dobijemo 130 evra socijalne pomoći. Da je nemamo, krepali bismo. Ovako barem platimo struju, a za hranu se pobrinemo, još možemo da radimo - priča Nenad.

Zidove u kući krase brojne fotografije jer su ćerke sa porodicama ostale u Srbiji, u Jagodini i Batajnici. Za njih povratak nije bio opcija.

- Živimo tu sami, patimo se. Malo se sveta vratilo, a i na što da se vrate. Ako dobiju zidove kao mi, ne mogu ih jesti, od čega će živeti - pita se Danica.

Ona ima 16 godina radnog staža i za godinu dana trebalo bi da dobije nešto penzije, pa će se malo lakše disati. Do rata su se bavili poljoprivredom i plaćali penziono. Nenad ima samo 12 godina i nedostaju mu tri da bi ostvario pravo na penziju, baš one ratne koje su "pojeli skakavci".

Kada su počele ratne igre, priseća se Nenad, bio je u dobrim godinama, imao je 44 i uredno se odazvao pozivu u vojsku tadašnjih vlasti. Još se čudi naređenju da napuste položaje uoči "Oluje". Otišli su, kaže, kao ovce. A Hrvati se sada busaju u prsa da su oslobodili državu, a pljačkali su Krajinu i ubijali starce koji su ostali. Za taj "podvig" država ih je bogato nagradila, ali oni dvadeset godina posle "Oluje" još ratuju. Protiv koga?

Hrvatska je u Evropi i to je Nenadova preokupacija. Kako biti Evropljanin u Čemernici? To još, priznaće, nije dokučio. Po njegovom iskustvu Evropa je pre ušla u njegovu staju nego u kuću. Da nije tako on bi imao uslove za penziju. Za 12 godina staža toliko i penzije. Čuo je da je tako u Evropi. Ali lokalna veterinarka priča mu drugačije. Ona insistira da njegova ždrebica, pas mešanac, krava imaju verodostojan rodovnik, od koga potiču, ko su im roditelji, dedovi, babe...

- A ja kao da sam pao s Marsa. Pretke su mi ubijali, mene proterali i nikako da dokažem da tu imam neka prava. Ja moram po evropski sve da platim za životinje, za njihov rodovnik, a gde je moj. Za Šarova moram da platim 50 evra da ga cepi i čipira, isto toliko za kobilu, pa kravu. To je, kažu, evropski standard. A gde je moj standard, moja prava - pita se u čudu Nenad, napominjući da ga je nostalgija vratila u zavičaj, ali da je pod stare dane shvatio da se od ljubavi teško živi.

- Volim tu da budem, ali idu godine, sve je teže, ko zna gde ćemo završiti - kaže on.

Nastavak na Vesti-online.com...