Izvor: Politika, 01.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Liftovi lepih osećanja
Jedna osoba u liftu, ženska, mlada, kaže po beogradski – „Izvolite, uđite”. Odbio sam lift i njen poziv. Kakav sam levi half, prgav, faul čovek, odmah sam se zaljubio u tu devojku. Uskoro ću saznati da se zove Nina, udarala mi je čvrge u susretu. Ja sam je i dalje voleo, a ona je volela glavnog urednika
Malo je neučtivo biti još živ, a radio sam u redakciji „Politike” 1946. godine sa dvadeset dve godine. Ne osećam se baš živim, ali volim da pišem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << volim i da pušim, lepo mogu da popijem, baš juče, kod glumca Čume, dobio sam za ručak pola lonca, malog, sarme. Nije nam baš mnogo prijalo kada je Đoković izgubio prvi set, u finalu. U svom skoro poslednjem setu serviram narodu oko sebe vrlo lep izgled, života svog. Tako je na ulici. U stanu prebiram mašne i košulje koje neću nikome da ostavim, prodaću ih, ako stignem. U sobi na zidu kačim njene fotografije, koje ona nema jer su nastale u Švajcarskoj, kada smo posetili varošicu Vevej, u kojoj je živeo Čaplin. Ona je (na fotografiji) lekar. Ja sam je predstavljao zbog velike razlike u godinama kao izbeglicu iz Zatona, kod Dubrovnika.
„Ćirom” na posao
Napisah, i ne pogreših, da sam došao da radim kao novinar u „Politiku” 1946. godine. Ako sam rođen 6. maja, sada se ne govori i koje godine, ako sam rođen na Đurđevdan, znači da od uranka trčim iz Čačka za Beograd, trčim skoro malo brže od voza. Voza zvanog „Ćira”. U nedrima sam za „Politiku” nosio karakteristiku okružnog komiteta partije u Čačku, potpisanu od... to je ono što me hvata u ovim godinama, ne mogu da se setim imena čoveka koji je o meni napisao karakteristiku i uz to mi dao tri metra engleskog štofa, braon, i cipele, braon.
Dana 10. avgusta ulazim u Beograd sa braon odelom, tesnim cipelama, ulazim u Beograd pod temperaturom od 40 stepeni. Kada sam polazio u Beograd, a idem prvi put, moj drug Babac mi je objasnio da se od Narodnog pozorišta cimnem pravo prema redakciji „Politike”, pravo ulicom, gde je, na sredini ulice, bio kupleraj koji je držala gospođa Ema. Babac to zna jer je bio vojni pitomac u Beogradu, a nedeljom su imali izlazak. Da ne bude zabune, za nas je Čačak bio bog i batina za sve ostale gradove sveta. Imali smo i mi u Čačku dva kupleraja. Cena za jednu devojku bila je dvadeset dinara. Ja sam skupio dvadeset dinara, ali tog dana Hitler je Čačku i Jugoslaviji objavio rat.
U slobodi se moj san kao borca protiv fašizma ispunio. Postao sam levi half prvog tima fudbalskog kluba Borac. (Sad se setih onog čoveka što mi je dao tri metra štofa, bio je to Milić Bugarčić, posle je bio i predsednik Crvene zvezde, a poreklom je bio iz Guče.)
Kad danas naiđete pored Politike, još uvek do kafane stoje mala vrata, neprimetna, tu se ulazilo, mala vrata, uske stepenice i vrata od gvožđa. Čitam – lift za dve osobe. Jedna osoba u liftu, ženska, mlada, kaže po beogradski – „Izvolite, uđite”. Odbio sam lift i njen poziv. Kakav sam levi half, prgav, faul čovek, odmah sam se zaljubio u tu devojku. Uskoro ću saznati da se zove Nina, udarala mi je čvrge u susretu. Ja sam je i dalje voleo, a ona je volela glavnog urednika. Da li je i toga bilo u ono strogo vreme. Nego šta, još, on je bio oženjen. Vidim po sećanjima onih koji su radili u „Politici” da niko nikoga nije voleo, samo su radili, nisu ni pili, sarme je 1946. malo bilo.
„Engleski špijun”
Iz 1946. u „Politici” znam hodnike i male odaje koje su zvali – boks. Prvi boks, boksujem čoveka u boksu sa zatvorenom kovertom.
– Za mene? – pita čovek u boksu. – Za Sinišu Paunovića – kažem. – Imate rubriku za Beogradsku hroniku? – pita Siniša. Kažem – ovo je moja partijska karakteristika. – To nije za mene – kaže Siniša, smeje se – to je za druga Kerna. Za mene si ti novi saradnik, javio mi je Milić iz Čačka. – Znate Milića? – pitam. – Pa ja sam iz Čačka – kaže Siniša Paunović. – Vi ste onaj poznati pisac – kažem. Siniša se odobrovolji. – Ja sam za tebe urednik Beogradske hronike, radićeš za mene, a za drugove u „Politici” ja sam engleski špijun jer sam ratovao u Egiptu. – Kako? – pitam ja uplašeno. – Lako, evo ti za prvu rubriku, idi na Voždovac, do crkve, vidi da li je proradio tramvaj broj tri. – Gde je to? – upitah. – U Beogradu – reče Siniša.
Odoh po Beogradu. Voždovac i tramvaj našao sam oko ponoći. Kada sam se pred zoru vratio u redakciju, kolporteri su izletali iz „Politike” vičući... Moram to da objasnim, izletali su iz omalene prostorije pored onih malih vrata koje sam opisao, ako ste čitali. Jeste, dobro. Kod ovih drugih vrata, kao da kontroliše kolportere, stajao je visok, snažan čovek. Nasmešio mi se, prestavio mi se – Kuzmić, reče samo prezime.
Posle sam čuo da je legenda „Politike”, sve i svja, pa i za mene, jer je iz džepa izvadio nekoliko stotinarki i rekao: – Idi u Odžake, pa napiši nešto, šta seljaci misle o agrarnoj reformi. To što sam napisao o agrarnoj reformi Siniša nije hteo da čita nego me je poslao Ljubi Stojoviću. Vrlo ljubazan, Ljuba Stojović čita i cepa tekst. Zamoli me – idi ispavaj se.
Bila je subota, ja odem vozom u Čačak, sutradan, u nedelju, imali smo utakmicu protiv Slobode iz Užica.
Za pobedu majka mi je kuvala sutlijaš. Pobedimo Užičane, okupam se u Moravi – voz „Ćira”, Beograd.
Moj stan je u redakciji „Politike”, u boksu gde je radio Mira Radojičić, bolje reći u njemu je radio Ljubiša Vukadinović, najbolji sportski komentator u bivšoj kraljevini Jugoslaviji, ali i za vreme okupacije, pa mu je zbog toga... ne, nego ovako: pošto je Ljubiša Vukadinović pisao za okupacioni list „Vreme”, dozvoljeno mu je u slobodi da radi u „Politici”, da i dalje piše fine sportske izveštaje, ali mu je bilo zabranjeno da ispod teksta piše ime. Mira Radojičić je radio kod njega. Mira, visok, lep, lafčina, 1946. model kakav će biti pravi muškarac za jedno deset godina. Prema meni je odmah bio džentlmen, da li zato što je već u ono doba govorio engleski i tajno mirisao na viski, tek, Mira mi je dao da spavam u njegovom boksu. Posle te utakmice u Čačku dotrčao sam u boks, zaspao, sanjao da ću sa Ninom, kada postanem glavni urednik, odmah sklopiti brak.
„Remingtonka” umesto jastuka
Izjutra me budi Paja Štos, jedan od mladića koji je sa mnom primljen u „Politiku”. – Ustaj, dođi, gledaj – gledam, vidim zidne novine, ja na fotografiji kako spavam u boksu, glava nežna na skupocenoj „remington” pisaćoj mašini. Izaći u zidnim novinama, kako spavam u boksu, to je bilo gore nego da me napadne „Borba” zbog devijacije partijske linije. Fino, rekoh, iako mi se nije više živelo u Beogradu, idem, Čačak i levi half me čekaju. Moj fotos u boksu načinio je Siniša Paunović, što je bilo krivo Ljubi Stojoviću, pa me Ljuba zovne i kaže: ti, mali, ideš na izgradnju pruge Brčko–Banovići.
U tunelu na pruzi upoznam prvo novinarsko pero među nama mlađima, novinara Radio Beograda Vlatka Vlatkovića. Već je imao jednu objavljenu knjigu. Vlatko mi dade knjigu i recept kako da opišem prugu, i to tako da ne pišem Ura! Ura! nego ono što ja vidim, ali u sebi. Uz savet, dade mi finu košulju i sandale, još sam nosio one tesne cipele iz Čačka. Ja pošaljem lepo odelo „Politici” u reportaži pod naslovom „Skice sa pruge”. Svaki dan sam slao slatke susrete sa nepoznatom zemljom Bosnom i lepom pesmom „Sarajevske uske staze”. Nisam baš bio srećan u Sarajevu kada sam otkrio da prave bolji burek nego Mićo pekar u Čačku.
„Politika” u mojom dopisima sa izgradnje pruge Brčko–Banovići nije objavljivala i moje ime, tako je to bilo sa početnicima. Sa Vlatkom se vratim u Beograd, u redakciji me sada gledaju urednici ljubaznije. Parola koju sam doneo u Beograd – „Mi gradimo prugu, pruga gradi nas”, bogami, pomože mi, i to baš lepo. Prvi put sam se u redakciji popeo na treći sprat, u posetu kod urednika Kulturne rubrike gospođe Bunuševac, u to vreme drugarice Radmile Bunuševac. Malo sam zinuo kada mi je drugarica Bunuševac ponudila da radim u Kulturnoj rubrici, ali Beograd me je već bio naučio da stavim ruku na usta. Vlatko mi je dao sako, upoznao me sa roditeljima, sestrama – smejali su se kada su čuli da sam spavao u boksu, pa uz kolače, posle ručka, Vlatko me odvede u sobu gde je nekada radio njegov ćale kao zubar. Sada sam imao i stan, mirisao sam na zubarske lekove, i to se osećalo kada sam, sada bez straha, ulazio u mali lift, bio blizu Nine koja me je omirisala i rekla – „šanel” pet? Jok, rekoh, šest, „šanel” šest. Nina zaustavi lift. Nije mi udarala više čvrge. Dok je lift stajao ja sam mislio da je to odlična situacija da je poljubim, inače, što bi zaustavljala lift. Pođoh rukom i usnama prema Nini, ali se štrecnuh jer se u njenim očima pojaviše kao vesnici jedna, dve, tri suze. Četvrta suza mi je rekla – glavni urednik nije više radio u „Politici”, sa ženom i decom otišao je na rad u diplomatsku službu.
Strah od Dezdemone
Polako sam učio kako se kvare liftovi lepih osećanja. Zato se u Beogradu 1946. godine, u septembru, odljubim od Nine, ali drugu ljubav nisam tražio. Hteo sam da se mirno vozim u liftu karijere. Radeći na Kulturnoj rubrici u redakciju sam dolazio već oko podne. Sinoć sam bio u Narodnom pozorištu. „Politika” je imala uvek rezervisana dva mesta. Baš sinoć sam gledao „Otela”. Napravio sam mali razgovor sa Ljubišom Jovanovićem, koji je tumačio Otela. Dezdemonu je tumačila Nada Kasapić, sa njom se nisam usudio da napravim intervju. Bila je lepša od Nine, pa sam se uplašio da se ne zagledam u Nadu. Od pozorišta više su me privlačile kafane, naročito ona... setiću se imena te kafane... u kojoj je svirao ciganski orkestar Paje Mandova.
Ono što nismo pisali po novinama – bio je jedan drugačiji život koji se palio i tulio oko nas. Naslovne strane bile su ispunjene govorima Đilasa, Kardelja i sjajnim uspesima udarnika u rudniku, bilo kojem. Godine 1946. niko se nije ubio niti umro od gladi, po pisanju „Politike”. Nije bilo osmeha po ulicama, čekala se proslava Prvoga maja kada bi se razvukle sjajne rečenice u naslovnim stranama „Politike”. Kao novinari, svi smo to znali, ali to je bilo novo doba, novi zubi, četvrtkom u menzi pita od jabuka, nedeljom utakmice, život na velikoj nozi i ogromni tiraži „Politike”.
Već 1946. šuškalo se o generalima koji su se razvodili od drugarica iz rata i vodili ljubav sa balerinama – nekoliko njih se bogami njima i oženilo. Kakav bi 1946. bio tiraž „Politike” da je objavila kako se šef tajne službe oženio Sanjom, bivšom drugaricom Ljubiše Jovanovića. Jeste, bili su veliki tiraži „Politike” i bez ovih vesti, ali izlazile su i tajne novine, tajni razgovori između ljudi koji su prenosili vesti – neke za prvu, neke za poslednju stranu. Nije bilo pomorandži, ni čokolade, ali su cvetale kafane. Ona kafana koju sam pomenuo i čijeg imena još ne mogu da se setim za mene je bila univerzitet. Svake večeri uz primaša Paju pevala je Divna Kostić „Zakleću se ja pred bogom”, dok je uz tu pesmu Žarko, Titov sin, bacao čaše koje su kelneri hvatali u letu. Carska Ruskinja Olga Jančeveska pevala je „U ovom životu ništa nije novo mreti, ali ni živeti nije bolje...” joj, taj tekst nikada nisam ponudio „Politici” 1946. godine da nešto napišem o kafanama, jer imali smo menze – šeststo dinara za mesec dana, doručak, ručak, večera.
Zid od godina
Ja sam već uveliko cugao i, kao da je to primetila, drugarica Bunuševac počela je da mi ugurava knjige, prvo jednu debelu sa naslovom „Sabrane grčke tragedije”, sa imenima Eshil, Sofokle, Euripid. To je već decembar mog rada u „Politici”, još uvek godina 1946. Ništa ne razumem grčke tragedije. Bolje mi leži skitanje sa Vlatkom, Batom, Skaletom i Vojom Nanovićem. Voja, direktor Filmskih novosti, nudi mi rad na filmu, da pišem tekstove za žurnal. Poslednjeg dana decembra 1946. godine proslavio sam sa Vlatkom Novu godinu i odlazak iz „Politike”. Niko nije ni primetio da sam otišao iz „Politike”, u ono doba ljudi i zanimanja lako su se prebacivala sa jednog na drugi posao.
Počeo sam rad na filmu. Na filmu nisam morao da čitam grčke tragedije. Na filmu je važna slika. Sa tom slikom na filmu, evo, dogurao sam do osamdeset četvrte godine i opet, u ovim godinama, opet hoću da snimam i da kačim njene slike, njene fotografije, jer mi je to jedino ostalo od Vesne. Ne plačem što me ostavila, čak se i smeškam – ona nema te fotografije, ni moj zid od godina, i tako dalje, jeste, ona kafana se zvala, bio sam se setio i sada kada hoću da je zapišem, odlete mi njeno ime, i tako dalje, u zdravlju da se vidimo...
Puriša Đorđević
[objavljeno: 02/02/2008.]
