Izvor: Blic, 31.Avg.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hendriks je rekao zbogom
Glas je dolazio iz daljine: Ovde je tvoj stari poznanik koga odavno nisi čuo. Znao sam: O, dragi Cvetko! Moj drug sa ostrva Vajt. S druge strane žice: Tako je. Što reče Lu Rid, bila su to drugačija vremena i što si stariji osećanja su snažnija. Kada sam poslednji put video Cvetka, a ima tome dosta - sigurno četvrt veka, vozio je beogradski taksi, službeni broj 581 i čupavu kosu vezivao u rep. Širokog osmeha bi tvrdio da je baš sve zaboravio. I onako, kaže, niko njegovim pričama >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ne bi poverovao.
Cvetko je iz Zenice. Jedan je od malobrojnih mladih Jugoslovena koji su, slično stotinama hiljada vršnjaka iz sveta, krajem avgusta 1970. godine na par dana naselili ostrvce Vajt. Na to parče britanskog tla u Lamanšu stizalo se sa iskrenom željom da se učestvuje u festivalu mira, ljubavi i muzike, unapred nazvanim Poslednji veliki događaj! Festival je dve godine ranije promovisan sa namerom prikupljanja sredstava za prvi javni bazen na Vajtu. Tog leta okupio je pet puta više posetilaca nego što ostrvo ima stanovnika.
Doći do Vajta podrazumevalo je nezaboravnu avanturu: Dve hiljade kilometara potucanja po Evropi do Ostendea ili Kalea, brod ka Doveru, stopiranje do Londona. Onda voz do Portsmuta. Ljudi su iz ferija curili kao cunami i peške stizali do ogromnog polja naslonjenog na brdo sa jedne i mora sa druge strane. I šta tamo? „Psihodelični koncentracioni logor"! Nedostatak elementarnog komfora, dugi redovi za hranu, opšta skupoća, nestrpljenje pred malobrojnim klozetima, gurka za dobru poziciju blizu scene, vreli dani i hladne noći i potraga za idealima svoje mladosti bez roditeljskog ili bilo kakvog drugog autoriteta, a sve uz najbolju živu muziku.
Bili smo deo trećeg i konačnog svetskog rata između kapitalista, anarhista i hipika koji su došli da se provedu odmeravajući svoje snage u uverenju da je najvažniji cilj festivala konačna promena društva u kome živimo. U ambijentu ruralne seksi idile, puno droga i zajedničkog doručka u krevetu za pola miliona ispod vedrog neba sve je delovalo idiličnije.
Onaj pisac potpuno je u pravu kad tvrdi „pop festival nije samo smotra, svečanost s muzikom, već u jednom naročito konstruisanom smislu, događajno specifičan rezultat s posebnim tehnološkim ishodima. Mnoge neugodnosti zaboravljene su u purpurnoj izmaglici egzotičnog dima u saznanju da smo deo ekipe koja od petodnevnog festivala stvara najveći događaj u istoriji rok muzike: Džimi Hendriks i The Doors, Majls Dejvis i Džoni Mičel, The Who i Chicago, Free i Moody Blues, Melani i Donovan, Family i Ten Years After, The Jethro Tull i Taste, Džoan Baez, Koen i Riči Hejvens, Sly & The Family Stone i ELP, Mungo Jerry, Procol Harum, Supertramp.
Za moje pokolenje iskustvo ostrva Vajt je ključno za razumevanje Evrope koja se menjala. Baš danas, 40 godina kako smo se razišli, razmišljam o snu generacije koja je imala sve vreme sveta. To vreme je iscurilo. Zapravo smo ga potrošili na druge stvari. Festival je jedan od događaja koji su prethodili nastupajućem kulturnom debaklu koga nazivaju „pravi život". On je prvi omanuo. Mi smo omanuli kasnije. Moj drug Cvetko živi u Vinipegu, Kanada. Vozi ogromne drumske krstarice. Tokom putovanja sluša satelitski radio i tako prati događanja iz starog zavičaja. Poslao mi imejl sa slikom. Posle 40 godina saznao sam da se preziva Novičić.
