Izvor: Politika, 06.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobre i loše strane podele
U Srbiji već duže vreme nema važnijeg državnog pitanja od rešavanja statusa Kosova i Metohije, a istovremeno nema pitanja o kojem se manje vodi stručna i javna debata. U onome što se moglo čuti dominiraju dva oprečna pristupa. Po jednom, Kosovo će zauvek biti u sastavu Srbije, a po drugom, Kosovo je zauvek izgubljeno za Srbiju. Jednima je važnija teritorija, drugima su važniji ljudi. Već i po ovoj razlici vidi se da je nužno približavanje stanovišta i susret negde između.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Ukoliko snaga argumenata uopšte ima smisla u suprotstavljanju argumentu snage, uz malo realizma i pragmatizma, može se razmisliti o mogućem i održivom rešenju – podeli Kosova. Ova ideja se povremeno javljala, od Dobrice Ćosića do Aleksandra Despića. Poslednja praktično-politička verzija je bila sadržana u dokumentu Strategija za Kosovo i Metohiju Zorana Đinđića (štampali su je Srbi iz severnog Kosova u knjizi Đinđić o Kosovu). Dočekivana je uvek kao jeres. Još 2002. godine je zapisano, "ako Kosovo i Metohija ide u pravcu nezavisnosti koju Srbija ne može da spreči, tražili bi se: a) teritorijalna podela; b) efikasne međunarodne garancije za Srbe koji ostaju u albanskom delu; i c) poseban status verskih objekata". Ovu inicijativu podržao sam u "Politici" (5. 12. 2003).
Tokom dvogodišnjih pregovora Srbija je nudila sve osim nezavisnosti, Albanci neće ništa osim nezavisnosti. Pritisci moćnih su veliki i postoji opasnost da do toga dođe. Kako god se zvala – nadgledana ili kontrolisana, ona je, pre svega, obećana nezavisnost. Faktičko stanje je bliže podeli. Evo nekoliko argumenata u prilog podeli.
1. Podela se zasniva na faktičkom stanju po kojem Srbi (oko 60.000 i 3.000–4.000 Albanaca) u opštinama severnog Kosova imaju čvršće veze sa Beogradom (zdravstvo, obrazovanje, komunikacija), a labavije (ili nikakve) sa Prištinom.
2. Beogradu je veoma teško da reintegriše kosovske Albance, kao što je Prištini teško bez nasilja da integriše severno Kosovo.
3. Ako je suživot težak ili gotovo nemoguć, onda vredi bar organizovati život jednih pored drugih.
4. Ako je promena granica moguća spolja, zašto nije moguća i iznutra, odnosno, ako se deli Srbija, zašto se ne podeli i Kosovo?
5. Novi, potencijalni problemi koje bi uzrokovala podela verovatno su manji od problema koje bi proizvelo jednostrano proglašenje i priznanje nezavisnosti Kosova.
6. Podela bi bila rekom Ibar, uz napomenu: Kosovo predstavlja 13–15 odsto teritorije Srbije, a severni deo, sa eksteritorijalnošću za manastire, predstavljalo bi otprilike slični procenat.
7. To je jedno relativno čisto rešenje zasnovano na kompromisu, i u tom smislu verovatno održivije na duži rok od drugih.
8. Ako je argument: "nema univerzalnih problema, samim tim ni univerzalnih rešenja" ili "autentični problemi zahtevaju autentična rešenja", onda se i jedno ovakvo rešenje može podvesti pod tu formulu. I Dejtonski i Ohridski sporazum su tražili "jedinstvena" rešenja.
9. Ovakav istorijski kompromis bi mogao da se postigne na posebnoj konferenciji, uz garancije strana koje predstavlja pregovaračka trojka (SAD, Rusija i EU), a pod pokroviteljstvom UN.
10. Za obe strane je realno da dobiju nešto, ako je teško da se dobije sve. Na sve ili ništa igraju (ili su do sada igrali) oni koji ne znaju šta je ništa ili koji ne misle na sve. Nakon iskustva sa neprihvatanjem plana "Z-4" u Hrvatskoj, pouke i iskustva su jasni i sveži.
Ovaj predlog je kao i demokratija – najmanje loše rešenje i otuda ima i svojih slabijih strana.
1. Loša strana je pitanje položaja Srba i ostalih nealbanaca koji ostaju južno od Ibra (oko 70.000–80.000). Njihov status unutar Kosova bi bio kao status Albanaca sa juga Srbije, što je realnije i ekvivalentnije nego pominjanje "razmene teritorija", sever Kosova za jug Srbije.
2. Na Kosovu južno od Ibra i u Metohiji nalazi se veći broj kulturno-istorijskih spomenika (manastiri Dečani, Pećka patrijaršija, Gračanica) koji zahtevaju posebnu zaštitu.
3. Ovakvo rešenje bi imalo izvesne implikacije na slične probleme u regionu (Makedonija, BiH – Republika Srpska). Međutim, nezavisnost bi se drastičnije odrazila na iste.
4. Podela je isključena u principima Kontakt grupe: nema vraćanja na stanje pre 1999; nema podele i nema pripajanja drugim državama.
5. Podela dovodi u pitanje dosadašnje principe sa kojima je srpska strana nastupala u pregovorima: "poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije", "nepovredivost granica" i uporište u principima Povelje UN i međunarodnog prava.
6. Podela može voditi prinudnoj seobi stanovništva, ali zar nezavisnost Kosova neće, čak i više, voditi tome?
7. Niko zvanično nije predložio podelu, osim Išingerovog opipavanja pulsa prilikom jedne posete Beogradu.
Kako (ne) može doći do ovog rešenja? Ako uslede jednostrane akcije, očekuju se i unilateralne reakcije. Ako predstavnici kosovskih vlasti jednostrano proglase nezavisnost, Srbija će proglasiti ništavnost takvog rešenja, a Srbi severnog dela Kosova će proglasiti nezavisnost od takve državne tvorevine i svoj ostanak u Srbiji ("odvajanje"). Ako SAD priznaju potez Prištine, a Rusija podrži potez Mitrovice, predstoji posao za Evropsku uniju da ispegla faktičko stanje "pod zajedničkim evropskim krovom", sa "dvostrukom koegzistencijom" ili sličnim formulacijama koje bi relativizovale i upakovale faktičku podelu.
docent Fakulteta političkih nauka
[objavljeno: ]
