Izvor: Politika, 01.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ČARLSTON ZA SRBIJU
Institut za duševne bolesnike u Štimlju, na Kosmetu. Ljudi pod nadzorom u pokrajini koja je međunarodno nadzirana
To su specijalne prostorije za „psihičko rasterećenje" vojnika i oficira Kfora: udoban nameštaj, zidovi obojeni u nežne pastelne boje sa slikama pejzaža, stočići i komode na kojima su saksije i vaze sa cvećem, prigušeno osvetljeni akvarijumi sa egzotičnim ribicama, plazma televizori, stereo uređaji i tepisi koji apsolutno prigušuju bat vojničkog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koraka. I tiha, ozbiljna muzika iz nevidljivog ozvučenja.
Odmah iza te zgrade, već posle nekoliko metara, kroz gusto granje crnogoričnog drveća pomalja se ograda od mreže, duž koje u ravnim redovima stoje razna vojna vozila, uglavnom džipovi i transporteri, britanski „voriori", američki „hameri", nemački „mercedesi". Kontrolni punkt i teritorija štaba Glavne komande snaga Kfora.
Nekada je na tom brdu iznad Prištine bio smešten filmski grad sa studijima, zbog čega su vojnici NATO-a to mesto prozvali „Kosovski Holivud". Nizovi montažnih kuća, koje ne nose brojeve, već imena prestonica i velikih gradova zemalja članica NATO-a: Pariz, Lisabon, Brisel, Amsterdam...
Otvoreni i zatvoreni tereni za odbojku, košarku i fudbal, sportske sale sa raznim trenažnim spravama, kafići, bioskop, restorančići, prostorije sa kompjuterima stalno priključenim na Internet, biblioteke sa knjigama na svim jezicima nacija i država NATO-a.
U kućicama oficiri su smešteni u prostranim dvokrevetnim sobama, vojnici u četvorokrevetnim. Kreveti sa madracima sa oprugama sličnim ortopedskim, klima uređaji, grejalice, sobni frižideri. Zidovi i prozori od materijala koji ne propuštaju zvukove, otporni na hladnoću. Toaleti i saune, perionice odeće...
U trpezariji, na jelovniku su jela italijanske, mađarske, nemačke, francuske kuhinje: hladne i tople supe, sardele, ostrige, puževi, barena, pečena i dimljena bela i crvena riba isečena na manje i veće komade, lazanje, svinjski kotleti, pečena ovčetina, teletina, ljute bavarske kobasice, najrazličitije salate od povrća, ribe i mesa, lubenice, dinje, banane, breskve, grožđe i drugo voće, keks, krekeri, kolači, pecivo od kiselog i lisnatog testa, piroške. U termosima i frižiderima ima najraznovrsnijih pića i napitaka od tople čokolade do „fante", sokova i „koka-kole”. Za prilike na Kosmetu, tom vojnom Holivudu nedostaje samo crveni tepih. I, naravno, čarlston.
Tridesetak kilometara južnije nalazi se specijalna bolnica, Institut za duševne bolesnike u Štimlju.
„Mi smo ovde svi jednaki", rekao mi je u leto 1999. godine direktor bolnice Sadik Musliju, i dodao: „ Zašto i u ostalim delovima Kosova ne može biti tako?"
Institut za duševne bolesnike u Štimlju bio je tada, tog leta odmah iza bombardovanja NATO-a, jedino mesto na Kosmetu gde su Srbi i Albanci mirno živeli u zajednici. Iako je rat trajao a borbe vođene čak i u neposrednoj blizini bolnice. Sa druge strane brda nalazi se selo Račak.
„Danima smo ovde slušali pucnjavu", ističe dr Musliju, „ali nikada nije bilo isključivanja pacijenata na nacionalnoj osnovi, ni pre ni posle rata".
Pre rata je u Institutu radilo ukupno 110 ljudi, a od srpskog osoblja bolnice, od njih 80, ostao je samo jedan. Direktor se borio da obnovi rad te jedine bolnice za duševne bolesti na Kosmetu, a problemi su bili ogromni. Stara zgrada, pacijenti lutaju unaokolo, čak i bosi, starija deca na dečjem odeljenju puše, hrana očajna, igračaka nema. Jednog dečaka koji je u dvorištu pronašao komad plastike svi su molili da se i oni poigraju tom „igračkom". Deca govore nekom kombinacijom srpskog i albanskog jezika. Većina je bez roditelja, verovatno su im poginuli u ratu. Otkako se završio rat skoro da im niko ne dolazi u posetu.
„Nas smatraju za roditelje, a jedni druge za braću i sestre", kaže direktor. „Nedostaju nam lekari specijalisti za psihijatriju. Ne možemo da ih dovedemo zato što nemaju obezbeđen smeštaj, a ne možemo da im kažemo ni kad će i koliko biti plaćeni. Svakog dana ljudi dolaze pred kapiju Instituta i mole da ih primimo, ali ne možemo da poboljšamo ni postojeće stanje ako primimo nove pacijente. Kada sam pre 16 godina došao ovde da radim, mogli smo da se brinemo o 440 ljudi, uključujući i 70 dece. Sada mogu da otpustim samo jedno dete, ali njegova porodica je u Vojvodini. Ne znam koji je način da to dete stigne kući", bio je očajan dr Sadik Musliju.
A meni je tog leta 1999. ta bolnica, zapravo, izgledala kao utočište od opšteg ludila koje je zavladalo na Kosmetu. I broj zahteva za pomoć u ovoj bolnici, s obzirom na kosmetske traume, vremenom se povećavao. Iako je budućnost bolnice bila neizvesna kao uostalom i budućnost južne srpske pokrajine. Koja ide ka nadziranoj nezavisnosti pod kontrolom NATO-a.
„Ova bolnica je humanitarna institucija", odlučno mi je odgovorio dr Musliju na moje glasno razmišljanje o budućnosti Instituta. „Jedino o čemu mogu da mislim jesu ljudi pod mojim nadzorom."
Ludnica na Kosmetu, dakle. Ljudi pod nadzorom u pokrajini koja je međunarodno nadzirana. S novom mogućnošću da uskoro budu na novi način i dodatno nadzirani. A zapravo je to jedino mesto gde u miru i zajedno na Kosmetu mogu sada da žive Srbi i Albanci.
Tridesetak kilometara severnije igraju se egzotične ribice u akvarijumima sa prigušenim osvetljenjem. U prostorijama Kfora za „psihičko rasterećenje". Čarlston za Srbiju...
Miroslav Lazanski
[objavljeno: 02/02/2008]
