Izvor: Politika, 25.Dec.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Boga poštuju, crkvu zaobilaze
Kad se pojavi gramzivost, naročito u vezi sa određenim ritualima, kad sveštenstvo pokaže da hoće nešto samo formalno da obavi, ljudi gube poverenje, kaže Čedomir Čupić
Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa, podsetio je na interesantan fenomen koji se javio posle pada komunizma. Odjednom su mnogi ljudi, koji inače nisu ispoljavali posebne religijske sklonosti, počeli da slave slavu, i da idu u crkvu, kako bi se krstili u pedesetim, šezdesetim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godinama. Zašto ljudi inače veruju crkvi?
– Narodu je potreban nekakav oslonac, a čak i kad ga nema on bi da ga izmisli i umisli. To je onda crkva, jer, smatra narod, ona je opstala toliko vekova i opstaće, i povući će i nas u budućnost, savladaćemo ove teškoće. Ako imamo mnogo vere, biće bolje, bićemo spaseni... To se vezuje ne samo za Boga, nego i za ustanovu koja navodno njemu služi – kaže Nikolić.
Ipak, prema njegovim rečima, problemi u crkvi jako „plitko” dopiru do naroda: niti narod zna šta je vladika pisao niti šta su mu pisali, on eventualno zna da se sveštenstvo ne ponaša baš najpristojnije, vidi sveštenike u džipovima sa zatamnjenim staklima, vidi da se sveštenstvo bogati i da ima svoja preduzeća.
Sve u svemu, Srbi više poštuju crkvu nego sveštenike, više veruju Bogu nego crkvi:
– Imamo podatak da je oko 80 posto Srba religiozno, ali u crkvu ide samo oko dvadesetak procenata, redovno svega pet do deset. Boga poštuju, a crkvu zaobilaze... Sveštenike ne poštuju, jer ne žive nekim uzornim, ranohrišćanskim životom gde se mnogo apstiniralo i postilo – mišljenje je Milana Nikolića.
Branko Radun misli da su oko nekih institucija, kao što je crkva, vođene sistematske, višegodišnje kampanje. Neki mediji, po njemu, svoju svrhu postojanja vide upravo u tome:
– Uzmimo, primera radi, B92 i crkvu. Tu ima i neznanja, ali i malicioznosti. Mislim da to u drugim državama nije tako, tamo ne postoje sistematske kampanje protiv ključnih institucija koje su kod nas imale veliko poverenje – kaže naš sagovornik.
Prema Radunu, različiti mediji vode kampanje iz različitih motiva: bilo je i senzacionalizma, izvlačenja iz konteksta, pogrešnih interpretacija, lobiranja preko medija, a i unutrašnji sukobi u nekim institucijama odvijaju se preko medija, što sve vodi urušavanju poverenja.
– Dosta se govori o dešavanjima u crkvi, a ljudi malo znaju kako ta institucija zapravo hijerarhijski funkcioniše, koji duh vlada, kako se donose odluke. Oni koji nemaju dovoljno znanja ili nisu dobronamerni govore o ovim institucijama, a u tome je bilo dosta grešaka – nastavlja ovaj politički analitičar.
Prema profesoru Čupiću, nepoverenje u crkvu nastupa onog momenta kad narod primeti da je sveštenstvo prestalo da se pridržava onoga što on očekuje:
– Kad se pojavi gramzivost, naročito u vezi sa određenim ritualima, kad sveštenstvo pokaže da hoće nešto samo formalno da obavi, ljudi gube poverenje. Zatim, drugi bitan faktor jesu i skorašnje nesuglasice visokog sveštenstva, vladika, što se u poslednje vreme dešavalo oko bolesnog patrijarha – rekao je Čupić.
Dve struje su se pojavile u najvišim delovima crkve: jedni su smatrali da treba izabrati novog patrijarha, drugi su smatrali da to nije dobro jer je on živ, nezavisno od toga koliko je bolestan. Te nesuglasice su pokazale i neke druge, verovatno, koje nisu vidljive za javnost. Ali, to prosto krnji autoritet crkve i dovodi je u pitanje – objasnio je naš sagovornik.
T. B.
[objavljeno: 26/12/2008]
