Izvor: Politika, 24.Nov.2014, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strah od Rusije
Evropi je potrebna Rusija. Jednako kao što je Rusiji potrebna Evropa. Ali na toj relaciji mnogo šta u poslednje vreme ne funkcioniše valjano. Razlog je jednostavan – ceo Stari kontinent našao se u ozbiljnoj ekonomskoj krizi. A u takvim okolnostima svaki izgovor za međusobni animozitet je legitiman. Tako gledano, građanski rat u Ukrajini samo je izgovor. Jer nisu ga pokrenuli ni Rusija ni Evropa. Nametnut je faktički sa treće (američke) strane.
Činjenice da je Krim ponovo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vraćen pod okrilje matice Rusije, kao i da je Moskva bezrezervno podržala separatiste na jugoistoku Ukrajine samo su dolile ulje na vatru. Ali, objektivno, nedavni parlamentarni izbori u delu bivše sovjetske republike pod jurisdikcijom vlade u Kijevu i potonji u separatističkim oblastima Donjecku i Lugansku pokazali su da građani na jugoistoku tačno znaju šta hoće, dok oni drugi, u ostatku države, sličnu rešenost ni izdaleka nisu iskazali.
Naime, prilična je nepoznanica kako će funkcionisati nova zvanična ukrajinska vlada. Prema poslednjim vestima iz Kijeva, parlamentarnu većinu činiće čak pet različitih stranaka: Narodni front, Radikalna partija, Samopomoć, Blok Petra Porošenka i Batkivščina Julije Timošenko. Ne treba ni pominjati koliko će tu kompromisa morati da bude prihvaćeno i koliko dobrih ideja odbačeno. Uzgred, time je u velikoj meri potkopan i položaj predsednika Petra Porošenka, što mu u predstojećim pokušajima da nađe mirovno rešenje za zemlju sigurno neće ići u prilog.
I to je, između ostalog, otvorilo prostor za nove (verbalne) čarke i strahove na relaciji EU–Rusija, što je demonstrirano i na nedavnom samitu zemalja G-20 održanom u australijskom gradu Brizbejnu.
Na sve pomenuto valja dodati i sve učestalije negativne komentare po evropskim medijima povodom, kako se navodi, nastojanja Moskve da svoj uticaj proširi i na područje zapadnog Balkana koji u EU očigledno smatraju svojim zabranom. Kako drugačije objasniti to što se ruska baza za vanredne (humanitarne) intervencije koja se gradi u Nišu u startu tretira kao špijunski centar, dok istovremeno američki Ef-Bi-Aj, bez ikakve sumnjičavosti, otvara svoju ekspozituru u Beogradu.
Zato se neumitno postavlja pitanje: kako prevazići nastalu situaciju koja usred ekonomske krize samo dodatno šteti i Evropi i Rusiji?
Tako američki list „Forin afers“ tvrdi da Putinova Rusija, jednako kao i bivši Sovjetski Savez, gradi antagonizam prema Zapadu i sopstveno širenje smatra neophodnim. Ali ne obavezno u kratkom roku, i po bilo koju cenu. Trenutno planerima u Kremlju niko ne stoji na putu, smatra autor teksta. NATO slabi, Evropljani smanjuju vojne izdatke, SAD su se okrenule Bliskom istoku i sopstvenim unutrašnjim problemima. Sve to osokoljava Putina da pokuša da vrati teritorije koje su vekovima pripadale carskoj Rusiji.
Na Zapadu su svesni da je Rusija ponovo moćna zemlja i ne gaje iluzije da tu mogu mnogo šta da promene. Preostaje im politika zadržavanja ruske ekspanzije, i to mirnim sredstvima. A to znači pregovore ravnopravnih učesnika. Upravo je to kost u grlu koju u Vašingtonu moraju da progutaju, ali time i direktno pokažu svoju globalnu nemoć. Uzgred, sa Barakom Obamom kao predsednikom sve pomenuto se, prema rečima poslednjeg sovjetskog predsednika Mihaila Gorbačova, čini – traljavo.
Strah od Rusije, koji mnogi vezuju za predsednikovanje Vladimira Putina, na neki način ima opravdanje. Jer rušenjem Sovjetskog Saveza početkom devedesetih godina prošlog veka, Zapad je najveću evroazijsku državu praktično bacio na kolena. Svako je za sebe otimao deo sovjetske teritorije koji mu je bio najprimamljiviji, stvarajući potpuno novu, i prilično neprirodnu, geopolitičku podelu na kontinentu.
Onda su se stvari preokrenule. Određivanjem Putina za svog naslednika (tačno u podne 31. decembra 1999) prvi ruski predsednik Boris Jeljcin, možda i nesvesno, pokrenuo je novi tok istorije – nastala je era putinizma. Evropljani su je prvi osetili i valjda su zato, a imajući u vidu i sopstvenu istoriju, shvatili da sa Moskvom može da se razgovara o svemu, ali da bi svako ratovanje protiv Rusije bilo pogubno. To je bio i razlog da se poslovnim kompanijama prepusti da odrade svoj deo posla.
Ovo je dodatno oslabilo uticaj Vašingtona koji je krenuo u akciju. Ukrajina je jedna od žrtava te politike. I ako već postavljamo pitanje gde je izlaz, treba reći da on svakako nije u podeli ove zemlje. Ta podela ne bi imala ni političko ni ekonomsko opravdanje. Ali to moraju da reše vodeći ljudi u Kijevu i Donbasu (Donjeck i Lugansk). Ako nađu rešenje, strah Evrope od Rusije nestaće sam po sebi.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 24.11.2014.
