Izvor: Politika, 08.Okt.2014, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne pristajem na ratni turizam
Jedan od mladića koji su bili na ratištu, zapisao je da zelenilo i šuma kod vojnika ne izazivaju nijedno drugo osećanje do straha od potencijalne opasnosti od prikrivenog pucnja
Gost Srpskog PEN centra, u okviru Nedelje ukrajinske književnosti, je Jurij Andruhovič, jedan od najznačajnijih savremenih ukrajinskih pisaca, esejista i prevodilaca. Najpoznatija njegova dela su „Moskovijada” (1993), „Perverzija” (1997) i „Dvanaest prstenova” (2005).
Prevodi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na ukrajinski jezik sa engleskog, nemačkog, poljskog i ruskog. Knjige Jurija Andruhoviča objavljuju se u Poljskoj, Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama, Nemačkoj, Mađarskoj, Austriji, Rusiji, Finskoj...
Dobitnik je niza književnih nagrada u Ukrajini i Evropi, među kojima su i Mirovna nagrada „Erih Marija Remark” i Lajpciška književna nagrada za evropsko razumevanje. I kćerka Jurija Andruhoviča – Sofija Andruhovič, mlad je i novi glas ukrajinske proze, a njen roman „Feliks Austrija” dobio je sve pohvale. Andruhovič srpskoj publici preporučuje ukrajinske pisce: Sergeja Žadana, Jurija Viničuka, Tanju Maljarčuk, Tarasa Prohaska.
U svojoj zemlji imate status književne zvezde, međutim, ove godine literatura je u Ukrajini nadjačana surovom stvarnošću?
Moje stvaralaštvo u Ukrajini najpre su prihvatili mlađi ljudi, i inače sam mislio da ima puno toga što bih mogao da kažem upravo mladima. Međutim, kada sam saznao da se mladići od devetnaest godina nalaze u bolnici, i da su izgubili ruku ili nogu, shvatio sam da tako mladim ljudima više nemam šta da kažem o životu i smrti. Od sada oni treba o tome da govore. Nisam bio na frontu, nijednom nisam išao na položaje, a mislim da će ovi sukobi biti glavna tema ukrajinske književnosti u idućim decenijama. Mislim da mi koji nismo učestvovali u ratnim dejstvima nemamo pravo da pričamo o tome. Dešavalo se da su mi ljudi iz vlade nudili odlazak u područje sukoba, ali nisam pristajao na to, jer smatram da bi to bio vid ratnog turizma. Mislio sam u sebi: ili ćeš ići kao vojnik da ratuješ, ili nećeš ići uopšte. U svojim dnevničkim zapisima mladi novinari i pisci osvetljavaju takve detalje iz ratne stvarnosti, koji nijedan genije od pera ne bi mogao da izmisli. Jedan od takvih mladića objavio je zapažanje da zelenilo i šuma kod vojnika ne izazivaju nijedno drugo osećanje do straha od potencijalne opasnosti od prikrivenog pucnja. Za razliku od ljudi koji nisu iskusili rat, oni nikada više neće moći mirno da uživaju u pogledu na prirodu.
Još od protesta i sukoba u Kijevu, na Majdanu, početkom ove godine, u apelu protiv diktature, u svet ste poslali poruku da Ukrajinom vladaju eskadroni smrti, kojima je cilj da istrebe elitu. Koliko je sada čujan glas intelektualaca u prevazilaženju krize?
Ukrajina osluškuje glasove intelektualaca, ali njihovi nastupi, kao i javne reči koje su iskazali, nemaju trenutna dejstva. Za razliku od glasova političara. Promene na koje utiču intelektualci vrlo su bitne, ali nisu toliko vidljive. Sadašnja pozicija ukrajinskih intelektualaca je u samom startu dvoznačna, i donekle neodređena. Mi smo zemlja koja je doživela agresiju, i ako intelektualac samo bezlično poziva na mir i ništa ne dodaje, znači da nešto prećutkuje. Ako se agresor i žrtva stave na istu stranu, nastaje problem, uopšte je teško apstraktno govoriti o miru. Ali mogu da se prave postupni koraci, da se poziva na obustavljanje vatre, kao korak ka miru. To su konkretne tačke koje vode ka miru.
Od početka ste bili za potpisivanje sporazuma o pridruživanju Evropi. Da li je to po vašem mišljenju jedina mogućnost izlaska iz sadašnjeg stanja?
Da, smatram da je to put koji nema alternativu. Za vreme protesta na Majdanu, imali smo priliku da u gomili protestanata tu i tamo vidimo zastave Evropske unije. To se nije desilo zato što su Ukrajinci naivni i ne znaju kako se živi u Evropi, ili im se prosto sviđa ta zastavica. Stvar je u tome da su te stotine hiljada ljudi, okupljenih na trgovima, verovali da iza te zastave stoje određene vrednosti. Treba da kritikujemo ono što nije dobro u Evropskoj uniji, i Ukrajinci to stalno i rade, zato što su razočarani nekim stvarima u Evropi. Ali smo svesni i toga da su temelji ove Evropske unije one vrednosti zbog kojih smo stajali na protestima na Majdanu, bez obzira na to što Evropa zna da bude i nefunkcionalna, što je sada i vidljivo u slučaju ukrajinske krize. Jedan pisac je lepo kazao svojevremeno, da mi mislimo na vrednosti, a mnogi na Zapadu misle samo na one koje su materijalne. Hteo bih da izbegnem poziciju samozadovoljnog subjekta koji celom svetu obznanjuje da je napokon shvatio šta su vrednosti za koje se bori, ali ljudi koji spoznaju vrednosti imaju pravo čak i na samoobmanu.
Smatraju vas i klasikom i postmodernistom. Koliko ćete promeniti „kurs” u sopstvenom stvaralaštvu pod uticajem krize u Ukrajini?
Od novembra prošle godine nisam ništa novo napisao u književnosti. U stvari, pisao sam svake nedelje, ali ne lepu književnost. Ne mogu da počnem da pišem roman ili pripovetku zbog toga što mi se čini da nemam dovoljnu distancu prema onome što je još sveže, sirovo, u meni. Potrebna mi je unutrašnja ravnoteža, koju još uvek nemam. Važno je da u novim knjigama bude što manje mržnje i zla. To je teško postići, jer moji prijatelji i ja živimo pod staklenim zvonom emocija, u kojima još uvek ima mnogo mržnje.
Volite našeg Kiša, od hrvatskih pisaca cenite Krležu...
Danilo Kiš za mene je oduvek bio veliki autoritet i fantastično otkriće, kao i njegovi prevodi na ukrajinski jezik. Prvo sam čitao poljske prevode njegovih dela. A desilo se tako da su prvi poljski prevodi mojih knjiga objavljeni kod istog izdavača koji je štampao i Kišova dela. Krleža je na mene uticao kao pesnik avangardista, pre svega „Baladama Petrice Kerempuha” i pesmama o ratu. Inače, osamdesetih godina u vreme neslobode kultni pisac bio je kod nas Meša Selimović. Čitali smo tada romane „Derviš i smrt” i „Tvrđavu”. Tretirali smo ih kao istorijske romane, filozofske, pa i egzistencijalističke.
Marina Vulićević
objavljeno: 08/10/2014
