Izvor: Politika, 16.Sep.2010, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri tačke turskih razlaza
Pitanje islama u političkom životu je vruća tema koju ne možete da dodirnete bez rukavica
Od našeg specijalnog izveštača
Istanbul, 16. septembra – Kada je jedan britanski pisac svojevremeno pred grupom ljudi u Irskoj izjavio da je ateista, ustala je žena iz publike i zapitala ga: „Dobro, ali da li ne verujete u boga katolika, ili u boga protestanata?“
Setio sam se ove priče tumarajući ovim gradom na raskršću Evrope i Azije između memljivih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sokaka i derutnih drvenih zgrada oko džamije Fatih i u neonu okupanih ulica i zgrada četvrti Nišantaši, između zabitnih aščinica i blistavih kafića, povlašćenih brkatih muškaraca i nečujnih hanuma oborenih pogleda u njihovoj pratnji.
Između napredovanja islama i upozorenja sekularista, zabrađenih muslimanki i evropski udešenih studentkinja univerziteta Galatasaraj, prodavaca đevreka koji svoje radnje i život nose na glavi i bogate gospode što izlaze iz luksuznih automobila.
Svet je pobedio mnoge bolesti, ali ne i jednu koja ga stalno prati: radikalizovane podele.
Otuda pitanje: da li je Turska, koja je u spoljnoj politici prihvatila „ritmičnu diplomatiju“ aktivnog okupljanja proširenog susedstva i regionalnih posredovanja, u stanju da okupi samu sebe posle decenija koje su u dušu nacije od 73 miliona uselile radikalno duboke razlike? Posebno oko politike, Kurda i islama.
Minuli referendum o promenama ustava približava ovu veliku zemlju Evropskoj uniji, ali, bojkotovan na jugoistoku i odbačen na zapadu, ukazuje na polarizaciju Turske. Evropa pri tom očekuje još ozbiljnije promene koje bi počivale na širokom kompromisu vlade, opozicije i drugih uticajnih grupa u društvu.
Premijer Redžep Tajip Erdogan, ohrabren pobedom svoje konzervativne Partija pravde i razvoja (AKP), nije posle osam godina na vlasti previše zainteresovan za dijalog. Ideološki zaslepljena sekularizmom i nacionalizmom, ni opozicija ne pokazuje želju za partnerstvom.
Da li je onda kompromisni dogovor ostvarljiv, upitao sam neke od turskih sagovornika.
„Vlast i opozicija su više nepopravljivi neprijatelji nego akteri političke borbe“, kaže Fatih Čeran, generalni sekretar Fondacije turskih novinara i pisaca koja je od osnivanja 1996. posvećena promovisanju dijaloga na koji Turska nije navikla.
„Neophodno je obostrano poštovanje“, dodaje Čeran čija je fondacija nedavno organizovala sasvim jedinstveni iftar – ramazansku večeru. „Pozvali smo različite političke snage: islamiste, nacionaliste, sekularne levičare. Pozvali smo muslimane, Kurde, hrišćane, Jevreje, Asirce, Alavite.“
Primer je jedinstven, ali ne funkcioniše u ravni nacionalne politike. Da bi se stvari bolje razumele, treba se načas vratiti u vremena Mustafe Kemala Ataturka.
Otac nacije, heroj rata koji je Turke spasao od ambisa posle raspada Otomanske imperije, oduvek je bio sumnjičav prema partijskoj politici. Posebno prema opoziciji strahujući da bi mogla da ugrozi njegove reforme.
U kasnijim godinama Turska je bila pritisnuta koalicionim vladama čije su podele izazivale regularne vojne udare. Vlada je danas jednostranačka, možda i zato AKP negira polarizaciju.
„Takve podele u Turskoj ne postoje“, tvrdi ovde stranim novinarima zamenik predsednika AKP Omer Čelik.
Rivali misle suprotno. „Erdoganovo liderstvo ubija dijalog, ali on od toga ne može da pobegne“, kaže kolumnista „Hurijeta“ Jalčin Dogan, iako ovdašnje ankete pokazuju da Turci, kao i Rusi, vole snažne vođe.
„Erdogan jeste od Turske napravio džina iz Anadolije – ali zahvaljujući činjenici da Turci danas rade. Njegove ambicije su da vlada kao sultan“, smatra Lejla Ipekči, novinarka liberalnog lista „Taraf“.
Duboke podele izlaze iz sveta politike. Kada je Kemal-paša krenuo u reforme, prototip „idealnog građanina“ stvoren je na dve premise: etničke – Turčin, i verske – sekularni musliman sunit.
Vreme je činilo da se zemlja cepa po oba šava. Najmanje 12 miliona Kurda ne prihvata definiciju „turkosti“, što je zemlju uvelo u 26 godina ne prekinutih krvavih sukoba i nagnalo intelektualce poput nobelovca Orhana Pamuka da otvore nepoželjnu debatu.
Insistiranje na nacionalizmu vidljivo je na svakom koraku – od sveprisutnih Ataturkovih portreta i ulične galerije njegovog života na Fenerbahčeu, preko navijanja na stadionima, do hiljada ogromnih i malih zastava. Jedna Galupova anketa pokazuje da su Turci mnogo ponosniji na svoju zemlju nego građani EU na svoje države.
U praksi to znači da je Erdogan počeo da gubi glasove kada je – pokušavajući da smanji podršku kurdskim separatistima – nagovestio kraj politike ekonomske nezainteresovanosti za razvoj kurdskog istoka ili fakultativno uvođenje kurdskog jezika po školama.
„Rešavanje kurdskog pitanja, koje na neki način reflektuje i odnos prema drugim promenama, teško da će u doglednoj budućnosti ujediniti Tursku“, kaže Dogan.
Ukoliko se Erdogan pokaže „suviše konstruktivnim“, izgubiće podršku „patriotskog bloka“ koji još nije spreman na dijalog. Ukoliko produži tvrdo, stupci ovdašnjih novina i dalje će biti popunjeni izveštajima o pogibijama turskih vojnika u sukobima sa „teroristima“.
Takav milje slabo pogoduje širem nacionalnom dijalogu koji od zemlje očekuje EU. „Evropa ne razume da se Turska sve više okreće od EU. To i jeste Erdoganov krajnji cilj“, smatra Ipekči.
Treća tačka bolnog razlaza je islam. Ataturk je marginalizovao religiju smatrajući je neprijateljem progresa. Pritisak se nije odnosio samo na 98 odsto Turaka koji kažu da su muslimani, već i na druge verske zajednice. Rezultat je renesansa vere.
Ulazak političkog islama u zemlju koja je decenijama dadiljala sekularizam po francuskom modelu nesumnjivo je produbio podele. Sve je počelo da se menja kada je za premijera 1983. došao Turgut Ozal. Danas pokojni Ozal, kurdskih korena, nije video kontradikciju između religije i modernosti. Stvorena je nova klima. Formirane su islamske stranke.
„Pitanje islama u političkom životu je vruća tema koju ne možete da dodirnete bez rukavica“, slikovito opisuje Čeran.
„Kako da verujem premijeru koji poriče ambiciju islamizacije Turske, a sada posle referenduma jedva čeka da hidžab vrati u škole i na univerzitete“, kaže Dogan podrazumevajući tradicionalni islamski ženski povez za glavu.
„Umereni islam je samo prva stepenica. Treba se plašiti onoga što bi moglo da dođe posle“, upozorava Ipekči.
Tri stava, mahom Erdoganovih protivnika, pokazuju da je radikalizam i dalje prisutan. Da li je onda vreme za priču o početku promene mentaliteta političke isključivosti koji se dosad u istoriji republike rešavao vojnim pučevima?
U postojećoj političkoj praksi teško, ali zauzimajući centrističku poziciju, Erdogan bi mogao da učini ono što premijeri pre njega nisu uspeli: da Tursku udalji od radikalizovanih podela prošlosti.
Da poništi ono što je Samjuel Hantington negde napisao, da postoje tri zemlje koje su iznutra najviše podeljene u odnosu na sopstvenu istoriju, etnički ili verski sastav, ideologiju: Meksiko, Rusija i Turska. Za poslednju je rekao da je „najdublje podeljena“.
Boško Jakšić
objavljeno: 17.09.2010.
