Izvor: Blic, 24.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svetim Georgijem rasterali retke ptice
Sad, naravno, niko neće da prizna da je to bila njegova ideja i sva je prilika da nikad nećemo saznati detalje ove priče, ali stvari su se, otprilike, razvijale ovako kako sledi, a mi njihov tok beležimo za nauk, i zato što vest nije kad pas ujede čoveka, nego čovek psa... što primenjeno kod nas znači: kad priča ima srećan kraj. Jer, izbegnut je prvorazredni ekološki i kulturni skandal...
Sve je počelo u maju kad je ekipa filma „Sveti Georgije ubiva >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << aždahu", (režija Srđan Dragojević, scenario Dušan Kovačević) odlučila da za potrebe snimanja izgradi maketu mačvanskog sela baš na mestu zvanom Labudovo okno u Deliblatskoj peščari. Okno je, inače, poznato kao stanište retkih močvarnih biljaka, mesto gde se gnezde mnoge ugrožene i retke vrste ptica, i „najposećenija" stanica ptica selica u našoj zemlji i jedna od tri najvažnije u Evropi... pa je, između ostalog i stoga, uvršteno na spisak područja na planeti koja treba posebno čuvati.
A film je, između ostalog, poznat i po tome što mu je Mlađan Dinkić poklonio milion i po evra bukvalno poslednjeg dana svog mandata ministra finansija u onoj prošloj vladi. Budući da je Labudovo okno u sastavu specijalnog rezervata prirode Deliblatska peščara i da je pride obuhvaćeno Ramsarskom konvencijom, odnosno da se nalazi na onom planetarnom spisku, ekipa filma morala je da dobije saglasnost Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode. Sastanak sa producentima filma održan je pod visokim pokroviteljstvom Izvršnog veća Vojvodine i Bojana Pajtića, a u prostorijama pokrajinskog sekretarijata za urbanizam (?), gde je zaposlenima u Zavodu za zaštitu prirode predočeno da je reč o „projektu od nacionalnog značaja" i da bi filmadžijama trebalo izaću u susret po svaku cenu...
Zaštitnici prirode sada kažu da ta sugestija nije bila odlučujuća, ali da je nisu ni odbacili tek tako, pa su, kad im je rečeno da će vesti o snimanju filma doprineti popularizaciji Deliblatske peščare, i da će ekipa filma još i platiti - po postojećoj i redovnoj tarifi - korišćenje prostora specijalnog rezervata prirode... pristali. Naravno, postavili su precizne uslove, kojima je, između ostalog, strogo zabranjeno svako trajno menjanje izgleda terena Labudovog okna i uklanjanje svih objekata do 1. oktobra, kada počinje seoba ptica, da se ove ne bi zbunjivale i plašile. Tako su, smatrali su, nedvosmisleno otklonili i ponudu producenata iznetu u prvim kontaktima da „izgrađeni objekti ostanu i posle snimanja filma jer će biti lepi". Ali...
Prvo se ispostavilo da u ugovoru koji su potpisali producenti i „Vojvodinašume", u čijoj je nadležnosti i Labudovo okno, piše da se ovi drugi, na ime pomoći filmu, odriču novčane nadoknade koja im pripada i koju su do sada sve filmadžije redovno plaćale kad su snimale na prostorima specijalnog rezervata prirode Deliblatska peščara. Koliko je tih 700.000 dinara pomoglo „projektu od nacionalnog značaja", teško je reći, ali za Peščaru je mnogo - toliko dobiju iz budžeta pokrajine za dve godine!
Onda je u kasno proleće u Labudovom oknu izgrađena maketa sela. Remek-delo uverljivosti! Od gipsa i drveta sagrađeni su objekti uverljivi toliko da tek kada radoznalac zaviri unutra i vidi sve one letve i podupirače koji drže zidove, shvati da je reč samo o kulisama!
Tokom leta je sniman film i sve je to bilo praćeno zavidnim publicitetom, ali nigde - uprkos očekivanjima zaposlenih u Zavodu za zaštitu prirode - nije pomenuto Labudovo okno. Vrlo brzo će se ispostaviti da je to i najmanje zlo. Kao što i priliči filmu „od nacionalnog značaja", tokom snimanja - u rezervatu retkih prica! - korišćena je pirotehnika, ali pošto se Zavod za zaštitu prirode nije setio da je zabrani, formalno je sve bilo u redu, a za suštinu bi trebalo pitati ptice. Ali, neka i to...
Stvari su postale ozbiljne kad su glumci, snimatelji i ostali iz filmske ekipe završili posao u Peščari i otišli, a „selo" ostalo u Labudovom oknu. K’o pravo!
Neko je, sva je prilika, poželeo da ponovi uspeh, i medijski i poslovni, koji je Emir Kusturica postigao svojim Drvengradom. Čelnici opštine Bela Crkva zatražili su od Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode da izda - po zakonu, „neophodnu" - saglasnost da „selo" ostane u Labudovom oknu, zarad razvijanja turizma, nauke i čega sve još ne. Zavod ih je odbio, a belocrkvanjski opštinari su se obratili i pančevačkom Zavodu za zaštitu spomenika kulture - ni po jednom osnovu nadležnom, inače - koji je ostanak „sela" podržao.
Pokrajinskom zavodu se obratilo i Republičko ministarstvo ekologije, takođe sa predlogom da se „kuće" od gipsa ne ruše, ali ni oni nisu bili bolje sreće. Zavod je odbio i njihov predlog, a zaposleni u njemu i dan-danas sležu ramenima na pitanje kako je moguće da Ministarstvo koje je zaduženo za očuvanje životne sredine radi na štetu iste.
Naravno, išlo se i mimo institucija - opravdano ili ne, zaposlenima u Zavodu sugerisano je da je lično Bojan Pajtić, „treći čovek od Tadića", rekao „da je etnoselo dobra ideja"... dok je, s druge strane, iz činjenice da savetnica u Zavodu za zaštitu prirode nema prezime na „ić", izvučen zaključak da se „Mađarica protivi srpskom etno-selu". Pošto se, između ostalog, nametalo pitanje: kako se imitacija kuća iz Mačve uklapa u Banat?
Sve se to vuklo kroz oktobar, a producenti filma nisu se javljali sve dok od Zavoda za zaštitu prirode početkom ovog meseca nisu dobili upozorenje da krše ugovor. Tek prvih dana novembra javili su da će „objekti biti uklonjeni", a u to vreme nekako su se i političari ućutali... Vest je, dakle: jedan ekološki i kulturni skandal u Srbiji nas je ipak mimoišao.
Ostaje još samo jedna sitnica: da „selo" zaista bude uklonjeno. Jer juče, prema informacijama Zavoda za zaštitu prirode, rušenje još nije počelo.
