Izvor: Politika, 02.Sep.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta bi sa indijskom bajkom o rastu
Indijsko ekonomsko čudo stvorilo je „ostrvo Kalifornije u moru supsaharske Afrike”, smatra nobelovac Amartja Sen
Od našeg specijalnog izveštača
Mumbaj – Ašiškumar Čauhan, izvršni direktor mumbajske berze, sa 138 godina postojanja najstarije u Aziji, deluje spokojno.
„To su samo magični brojevi”, kaže mi komentarišući slobodan pad indijske rupije i osetan pad kapitalizacije berze na čijem je čelu. „Sve je to zbog (američkih) >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Federalnih rezervi i jačanja dolara.”
Moguće je da direktor Čauhan zna više, ali mnogi su veoma zabrinuti. Ako je emigracija ljudi i kapitala pouzdan znak privrednih aktivnosti, onda se na doskora bleštavi horizont Indije navlače oblaci koji bi mogli da potvrde da će mnogo znanja i energije biti potrebno da se zemlja vrati ritmu koji ju je izbacio u vrh globalne ekonomije.
Indijska dijaspora, koja sada broji oko 25 miliona, stvarana je u raznim vremenima. U kolonijalnim su radnici i trgovci naseljavali širok prostor od Fidžija do Kariba. Drugi talas zabeležen je u dve decenije do devedesetih godina prošlog veka, dok se privreda držala polusocijalističkog modela terajući radnike u bogate kraljevine Persijskog zaliva i put prosperitetnih tigrova jugoistočne Azije.
Obrazovani Indusi odlazili su u bogate svetove. Sada im se pridružuje elita biznisa i znanja koja je odgovorna za indijsko ekonomsko čudo. Čuvaju svoje firme u zemlji, ali poput ruskih ili kineskih kolega kupuju u Parizu, obrazuju decu u SAD i Britaniji. Čak, poput Sajrusa Mistrija, velikog radže najveće indijske kompanije „Tata i sinovi”, imaju strana državljanstva. Njegovo je irsko.
U domovini ostavljaju većinu od 1,2 milijarde ljudi koju spektakularni rast nije ni okrznuo. Šta će tek biti kada je počeo da usporava?
Indijsko čudo stvorilo je „ostrvo Kalifornije u moru supsaharske Afrike”, smatra Amartja Sen, Nobelov laureat za ekonomiju i veliki borac za demokratski razvoj koji će pomoći siromašnima.
Poredeći Indiju sa Kinom, što je opsesija ovdašnje političke inteligencije, kaže: „Kina ima više milijardera nego Indija, kineske nejednakosti nisu manje od indijskih. Ali, gde su pristojne škole, pristojno zdravstvo, toalet u kući? U Kini je nedostatak tih stvari veoma mali, u Indiji veoma veliki.”
U Kini 13 odsto stanovništva živi sa manje od 1,25 dolara dnevno, u Indiji čak trećina stanovništva. Polovina indijskih domaćinstava ima toalet van kuće. Krivica se pripisuje političkoj eliti koja nije znala, ili htela, da ublaži jaz, da pravičnije raspodeli prosperitet koji je to omogućavao.
Indija je u eri buma školovala milion inženjera godišnje, za razliku od po 100.000 u SAD ili Evropskoj uniji. Indija ima elitne univerzitete koji liferuju svetski cenjene stručnjake, ali oni su namenjeni – eliti. Gotovo četvrtina stanovništva je nepismena.
Po tehničkim kapacitetima svrstala se na treće mesto, odmah iza Amerike i Japana, daleko ispred Kine. Broj korisnika mobilne telefonije, savremena mera razvoja, sa tri miliona 2000. skočio je na 929 miliona prošle godine. Broj televizijskih kanala je sa 150 u 2007. dostigao današnjih 500. U deceniji između 1991. i 2001. indijska ekonomija se utrostručila po obimu, a samo sektor informativnih tehnologija je zemlji od izvoza donosio gotovo 50 milijardi dolara godišnje. Dok su se pre sedam godina na Forbsovoj listi milijardera nalazila 23 Indusa, taj broj je sad dostigao 55.
Ali, dok je deo ogromnog profita odlazio na kupovine prestižnih svetskih brendova – „Tata motors” je kupio „Jaguara” i „Lend rovera” – „Nova Indija” nije ostavila nikakav dublji trag među običnim ljudima.
Dok se Indija brzo uspinjala lestvicama rasta, po socijalnim pokazateljima je pala ispod Nepala ili Bangladeša. Zdravstveni sistem je haotičan. U nedostatku lekara u državnoj službi, sirotinja zavisi od često nedovoljno stručne i eksploatatorske privatne prakse. Dok Kina na zdravstvo troši 2,7 odsto svog bruto proizvoda, Indija izdvaja samo 1,2 procenta.
„Zašto se bajka rasta nije pretvorila u razvoj? Zašto izuzetan ljudski kapital ne vodi Indiju ubrzano ka savršenstvu? Kako lišavanja i prosperitet tako ugodno žive jedno uz drugo?”, pita se Dipankar Gupta, profesor na univerzitetu Džavaharlal Nehru u Delhiju.
Bolesti globalne ekonomije su deo odgovora. Drugi, moguće i ozbiljniji deo objašnjenja sastoji se u tome što je Indija i dalje u zamci sopstvene prošlosti.
Tragajući za odgovorom na pitanje koji je najbolji način da se poboljša život većine Indijaca, Senov glavni uvaženi rival sa desnice, Džagdiš Bagvati, u neuobičajeno mirnoj akademskoj debati nudi tipično drugi odgovor. Smanjivanje uloge države i omogućavanje privatnoj inicijativi da cveta jeste jedini način da se milioni izvuku iz siromaštva.
Sen je advokat politike Kongresne stranke koje bi na izborima 2014. trebalo da brani Rahul Gandi, njen potpredsednik i sin lidera Sonje Gandi. Bagvati zastupa tačerovski model Narendre Modija, konzervativca i hindu nacionalistu koga je najjača opoziciona Baratija džanata partija (BJP) odredila kao svog kandidata za premijera.
Izgledalo bi da će biračima biti ponuđen jasan izbor: ili uverenje Kongresa da je nastavak rasta jedino moguć ukoliko se javna potrošnja okrene ka zdravstvu i obrazovanju ili politika BJP, po kojoj su tržišne reforme najbolji način smanjivanja siromaštva.
Ali, i jedna i druga opcija prepune su oportunizma. Kongresu nedostaju jasne vizije nedavno najavljenog reformskog paketa. BJP je u rascepu da li treba otvoriti tržiše koje bi privuklo strane investitore dok istovremeno pokušava da zemlju izoluje od „bolesti” zapadne kulture. Da bi debata o obnovi rasta i uklanjaju dramatičnih socijalnih razlika u zemlji jedinstvene veličine i složenosti dala model koji spaja različite ekonomske filozofije, morala bi da napusti akademske i stranačke okvire i okrene se sveukupnoj stvarnosti. Toga, barem skoro, neće biti.
„Postoje ozbiljni problemi, ali počela je opšta debata o izborima 2014”, kaže mi Harša Ramačandra, menadžer „Tata” konsalting servisa. „Većih reformi do izbora sigurno neće biti.”
Ipak, uprkos turobnim statistikama i predskazanjima, Indiji bi mogla da se ponovi 1990–1991, kada je bila na ivici bankrota da bi potom krenula u ubrzani razvoj.
„Indiji je oduvek bilo potrebno da zapreti katastrofa da bi se probudila iz letargije”, kaže jedan diplomata sa dugim poznavanjem zemlje.
Da li su to signali nade ili se samo radi o željama, imajući u vidu da je Indija pokazala da zna da propusti da ostvari sopstvene potencijale?
Boško Jakšić
objavljeno: 02.09.2013.
