Izvor: Politika, 30.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opasno je deliti zemlje
Šta Amerika i UN mogu da nauče iz događaja na Kosovu i Metohiji kada razmišljaju o rešenjima za Irak i Liban
Američki analitičari u najuglednijim novinama "Vašington postu" i "Njujork tajmsu" ovih dana učestalo pominju Kosmet kad govore o rešenjima, poželjnim i nepoželjnim ishodima za krizna žarišta u Libanu i Iraku. Da li će sada kada je zastrašujuća sintagma o "građanskom ratu u Iraku" najzad izgovorena Bela kuća upregnuti svoju snagu da pomene podelu Iraka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pita se Geri Bas, profesor za međunarodne odnose škole "Vudro Vilson" na Univerzitetu Prinston, u nedeljnom broju "Vašington posta". Sa druge strane Džejms Traub, autor knjige koja uskoro izlazi ("Najbolje namere: Kofi Anan i Ujedinjene nacije u eri američke svetske sile"), predočava povodom rezolucije o razoružavanju Hezbolaha da su "čuvanje mira" ili "predaja oružja" dobre i ubedljive kovanice za nemoguću misiju.
Znak za uzbunu
Još je u novembru 2003. Lesli Gelb, pomoćnik državnog sekretara u Karterovoj administraciji, kako danas podseća Geri Bas, u uvodniku "Njujork tajmsa" predložio da se ispravi "istorijska greška nametnuta od Britanaca" i da se umesto Iraka stvore tri države sa Kurdima na severu, sunitima u centru i šiitima na jugu. Vilijam Pejti, odlazeći ambasador Velike Britanije u Iraku, konstatovao je ovog leta da je podela mnogo izglednija od demokratske tranzicije u poverljivoj poruci Toniju Bleru koja je procurila do Bi-Bi-Sija. A u svojoj novoj knjizi Piter Galbrajt, nekadašnji američki ambasador u Hrvatskoj, predlaže da Amerikanci shvate kako je od Iraka ostalo samo jedinstveno ime, a da je ova država već raskomadana.
Osvrćući se na iskustva sa Balkana, autor Geri Bas podseća da se još 1993. profesor Džon Miršajmer (isti onaj koji je nedavno digao buru upozoravajući na uticaj izraelskog lobija na američku spoljnu politiku) založio da se Bosna podeli na tri države "hrvatsku, srpsku i muslimansku Bosnu". Ovaj analitičar međutim ukazuje da se međunarodno priznatom podelom u stvari nagrađuju nasilni elementi radikalnog etničkog nacionalizma. "Novim etničkim državicama daje se međunarodni pečat kojim se odaje priznanje etničkim nacionalistima", piše Bas i u tom smislu pominje pobunjeničke grupe poput OVK koji će na Kosmetu (bude li on stekao nezavisnost, što se ovde sa sigurnošću očekuje) biti "nastrano podaren": što je veće krvoproliće, to je bolji ishod, piše Bas u očekivanju nezavisnog Kosmeta. Zemljama kao što su Belgija, Kanada, Indija, Indonezija, Nigerija, "pa čak i Sjedinjene Američke Države", istovremeno se odašilje znak za uzbunu.
Nema "zbogom oružju"
Teško da će iko u takvim zemljama kao što je Liban reći dobrovoljno "zbogom oružju", piše Traub u "Njujork tajmsu", a zanimljivo je da se u tom kontekstu među ostalim regionima, gde se s manje ili više uspeha sprovodilo razoružavanje, posebno osvrće na Kosmet. Podseća da je posle "nemilosrdne kampanje bombardovanja 1999. NATO naterao srpske trupe da se povuku iz pokrajine, a snage NATO-a su ispunile vakuum. Ali milicija izrasla na domaćem terenu – Oslobodilačka vojska Kosova, videla je sebe kao istinskog pobednika i bila je nevoljna da preda svoje oružje", ocenjuje Traub u nedeljnom magazinu "Njujork tajmsu". Zvaničnici "čuvara mira" doneli su, kaže on, jednu "avanturističku odluku". Da OVK, koja je "i sama bila odgovorna za vrlo rašireno etničko čišćenje", uključi u Kosovski zaštitni korpus. Odluku su, kako ocenjuje autor, doneli suočeni sa mogućnošću da se "OVK pretvori u snage otpora ili u nacionalnu mafiju". Članovi Kosovskog zaštitnog korpusa nikada nisu stvarno demobilisani, dozvoljeno im je da održe svoju komandnu strukturu i da tako postanu "jezgro za nacionalnu armiju kada Kosovo dobije nezavisnost". Neki razmišljaju da primene model Kosmeta na Hezbolah, apsorbujući ih u Armiju Libana ili u nacionalnu gardu.
Zaključujući poglavlje o Kosmetu i OVK, Traub ocenjuje da su Kosmet i Sijera Leone donekle uspešna priča (kad je reč o razoružanju), ali ne zato što su "čuvari mira" uspeli da ih navedu da predaju oružje, već zato što je međunarodna akcija tako vođena da je OVK odgovaralo ovakvo rešenje. Teško je zamisliti da će faktor zvani međunarodna zajednica biti tako blagonaklon prema Hezbolahu kao što je bio prema OVK. Ali jedna zanimljivost od mnogih u ovim američkim analizama jeste i ta da se nigde više ne pominje kako je Kosmet poseban slučaj i da konačni ishod statusa Kosmeta neće uticati na druge različite konflikte i krize po svetu.
Zorana Šuvaković
[objavljeno: 30.08.2006.]
