Izvor: NoviMagazin.rs, 04.Jul.2018, 14:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Levoruki ljudi: Oni su menjali svet
U prošlosti se tvrdilo da levoruki ljudi vode poreklo od đavola. Njihova pojava nikada do kraja nije naučno objašnjena. Verovalo se da kasnije sazrevaju, da su plašljiviji, skloniji alkoholu i kriminalu, da žive kraće, smatrali su ih nečistim, nezdravim, nesposobnim, nižom rasom. Ali i inteligentnijim, temperamentnijim, darovitijim za umetnost, matematiku, arhitekturu i sport
Piše: Vojislav Milovančević
Zamislite svet umetnosti bez Da Vinčijeve >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << “Mona Lize” ili svet nauke bez Ajnštajnove Teorije relativiteta. Zamislite školu u kojoj učiteljica vezuje ruku mladom Da Vinčiju ili Ajnštajnu, terajući ih da pišu onom “ispravnom”, desnom. Zapravo, to i nije teško zamisliti jer su se takve stvari zaista dešavale. I dešavaju se. Ne možemo sa sigurnošću tvrditi da su to njih dvojica doživeli, ali jedno je sigurno – i jedan i drugi su odrastali u periodu kad se svako odstupanje od uobičajenih pojava i postulata ponašanja smatralo neprimerenim i nenormalnim. Biti levoruk u vremenu kad se to tretiralo kao ogromni nedostatak značilo je biti izopšten, izuzet iz društva. Skrajnut i odbačen, čak i od sopstvene porodice.
Ovakva iskustva iz prošlosti govore nam da je i te kako moguće da su se Da Vinči i Ajnštajn suočavali sa osudama okruženja samo zbog toga što su pisali i crtali levom rukom.
ĐAVOLJI POROD: U prošlosti se tvrdilo da levoruki ljudi vode poreklo od đavola. Njihova pojava nikada do kraja nije naučno objašnjena. Verovalo se da kasnije sazrevaju, da su plašljiviji, skloniji alkoholu, da žive kraće. Smatrali su ih nečistim, nezdravim, nesposobnim, nižom rasom, te da su skloniji kriminalu. Ali i inteligentnijim, temperamentnijim, darovitijim za umetnost, matematiku, arhitekturu i sport. Imali su svog čoveka na Mesecu. Četiri od poslednjih sedam američkih predsednika dolaze iz njihovih redova. Godine 1976. dobili su svoj praznik i od tada ga obeležavaju svakog 13. avgusta kako bi skrenuli pažnju da je svaka trinaesta osoba na svetu – levoruka.
Kroz istoriju ljudi koji su se više služili levom rukom smatrani su mentalno ometenim, poremećenim i fizički nesposobnim osobama, koje ispaštaju zbog grehova svojih predaka. Iako je svet želeo njih da promeni, oni su promenili svet. Malo ko bi se usudio danas da kaže kako su Leonardo da Vinči, Ajnštajn, Marija Kiri, Dejvid Bouvi, Bil Gejts, Mesi, Rafael Nadal, Radivoj Korać osobe sa fizičkim ili mentalnim oboljenjem. Ono što je zajedničko svima njima, a što ih ujedno odvaja od drugih, jeste da su sve svoje uspehe postigli koristeći češće levu ruku, odnosno nogu.
Od nastanka čoveka do danas za levoruke ljude vezivale su se brojne predrasude i mitovi. U srednjem veku levoruke žene su smatrane vešticama i spaljivane su na lomači, dok su levorukim muškarcima silom menjali dominantnu ruku. Onima kod kojih to ne bi uspelo, leva ruka je odsecana.
Koliko su predrasude prema levorukim ljudima ukorenjene, govori podatak da se čak i danas kod mnogobrojnih naroda u osnovi reči koja se odnosi na njih nalazi, u najmanju ruku, neprimereno značenje. Nasuprot reči “desno”, koja u većini svetskih jezika ima značenje nečeg ispravnog (eng. right, nem. recht, fra. droit), reč “levo” se najčešće koristila s namerom da se ukaže na neki nedostatak ili manu.
Poreklo reči “left” (levo) potiče od anglosaksonske reči “lyft”, što znači “slab”. Nemci koriste reč “linkisch”, što znači nespretan, čudan, dok se kod Italijana koristi reč “mancino”, koja označava pokvarenu ili osakaćenu osobu. U Maroku levoruki ljudi se nazivaju “s’ga”, što znači prokletnik. Slovenski narodi koriste reči kao što su “levja”, koja se kod Rusa upotrebljava s namerom da se uvredi sagovornik, i “levak” kod balkanskih naroda, koja ima pežorativno značenje i odnosi se na osobu koja je nespretna.
STRAH OD DRUGAČIJEG: Docent na Učiteljskom fakultetu u Beogradu dr Dragan Branković, smatra da su navedene predrasude i mitovi nastajali kao posledica čovekove nespremnosti da istog momenta prihvati nešto što je drugačije. Prema njegovim rečima, razlog zašto pojedini ljudi i danas veruju da je levorukost problem, leži u nedovoljnoj informisanosti, tradicionalističkom shvatanju i nedostatku obrazovanja.
“Mislim da je to uglavnom reakcija prema različitosti, s obzirom na to da je levorukost nešto što je neuobičajeno i malobrojno. Ljudi ne vole kada im deca ‘štrče’. Zbog toga se najčešće i javlja taj strah kod čoveka da će sutra njegovo dete, samo zato što je drugačije, na neki način biti ‘žigosano’ od ostatka društva. Porastom nivoa obrazovanja, menjalo se i mišljenje o levorukim ljudima. Danas se levorukost smatra normalnom pojavom, što ona svakako jeste. Čak mislim da levoruki ljudi u mnogo aspekata imaju prednost u odnosu na desnoruke”, smatra dr Branković.
Prema ranijim crkvenim shvatanjima, levorukost je dovođena u direktnu vezu sa đavolom i smatrana je nečim što se mora ispraviti i prevesti na “dobru”, odnosno desnu stranu. Na osnovu nekih tumačenja Svetog pisma, nakon velikog greha Adama i Eve, Bog je postao desnoruk, a đavo levoruk, te su samim tim levoruka deca smatrana đavoljom decom. U mnogim muslimanskim zemljama postoji verovanje da bi sve “prljave” poslove trebalo obavljati levom rukom, dok se u hinduizmu i budizmu jedino desna ruka smatra čistom.
Uprkos rigidnom stavu crkve da je levorukost bolest, pojava renesansnih umetnika, među kojima su neki od najznačajnijih bili levoruki, uticala je na sveštenstvo da koriguje svoje mišljenje i skine anatemu sa ljudi kojima je do tada jedini greh bio taj što su češće koristili levu ruku.
Prestanak stigmatizacije, osim levorukim ljudima, ironijom sudbine najviše je prijao upravo crkvi. Brojna umetnička dela koja danas ukrašavaju kupole i zidine bogomolja širom sveta nastala su potezima leve ruke. Tako je i naslikana jedna od najpoznatijih fresaka na svetu “Stvaranje Adama”, koja se nalazi u Sikstinskoj kapeli, a čiji je autor jedan od najvećih slikara i vajara svoga vremena – Mikelanđelo. S obzirom na to da je i sam slikao levom rukom, umetnik je simbolično u svom delu “prvostvorenog čoveka od boga” predstavio kao levorukog. Njegova namera, prema nekim tumačenjima, bila je da ukaže svetu na prisutnost levorukih, pre svega u svetu umetnosti.
Promene u stavovima crkve nisu pratile promene u većem delu građanstva, koje je mahom bilo nepismeno. Tako je i vekovima kasnije preovladavalo uverenje da su levoruki ljudi problem koji se mora eliminisati.
PREPREKE DESNOG: Kroz istoriju sve što je čovek napravio prilagođavano je ljudima koji se koriste desnom rukom. Današnja statistika govori da, uprkos tome što svet industrije sve više proizvodi predmete namenjene isključivo levorukim ljudima, godišnje pogine gotovo 2.500 ljudi zbog upotrebe alata i mašina koji su izrađeni tako da njima mogu upravljati samo dešnjaci. Ljudi kojima je dominantna leva ruka gotovo svakodnevno imaju poteškoće prilikom otvaranja vrata, odvrtanja slavine, sipanja kafe iz džezve, menjanja brzina na automobilu.
Prema rečima Dragana Brankovića, prilagođavanje na svet koji nije po njihovoj meri i redovno susretanje sa brojnim preprekama, najčešće nevidljivim za desnoruke, učinilo je da levoruki ljudi danas budu daleko snalažljiviji, dok Stefan Perović, student Pravnog fakulteta u Beogradu, koji je i sam levoruk, smatra da te prepreke vremenom postaju gotovo nevidljive.
“Prilikom obavljanja redovnih životnih aktivnosti razlika između nas koji smo levoruki i onih koji se dominantno koriste desnom rukom, iz mog ugla, gotovo da je neprimetna. Iskreno, ne dešava mi se često da tu razliku osetim iako, priznajem, postoje određene prepreke prilikom upotrebe makaza, pisanja penkalom, kupovine gitare ili sviranja klavira”, objašnjava Perović.
On smatra da se levorukost kao problem javlja samo kod onih koji je ne razumeju, a koji se olako usuđuju da je tumače, ne obazirući se pri tome da li će svojom ocenom nekoga uvrediti.
“Ljudi često koriste termin ‘levak’, ne mareći da li time nekoga vređaju. On se kao takav odomaćio u svakodnevnoj komunikaciji i služi kao sinonim za nesposobnu i nespretnu osobu. Mislim da to nema veze sa istinom. Danas se, iz neopravdanih razloga, levorukim ljudima lepi takva etiketa iako znam dešnjake koji su daleko veći ‘levaci’ od mene”, kaže Perović.
Još nije pouzdano utvrđeno zašto kod manjeg broja dece leva ruka postaje dominantnija. Ranija istraživanja su pokazala da se to da li ćemo biti levoruki ili desnoruki određuje pre rođenja, te da se ultrazvučnim pregledima već u osmoj nedelji trudnoće može ustanoviti koja će ruka kod deteta biti dominantnija.
Tako se levorukost počela dovoditi u vezu sa samim tokom porođaja i uticajem hormonskih faktora za vreme intrauterinog razvoja. Novija istraživanja, vršena u skandinavskim zemljama, pokazuju da učestali pregledi ultrazvukom, tačnije toplota koja tom prilikom deluje na mozak fetusa, dovode do levorukosti. Međutim, naučnici i dalje nemaju odgovor na pitanje zašto se jedino kod čoveka levorukost javlja u veoma niskom procentu.
MANJINA: Nasuprot životinjskom svetu, gde su ogledi pokazali da ujednačen broj životinja koristi levu ili desnu šapu, levoruki ljudi čine svega 13 odsto ukupne populacije. Zahvaljujući napretku nauke i činjenici da je neuropsihologija dokazala da nije reč ni o kakvoj patologiji već o dominantnosti jedne ruke, poslednjih 100 godina broj levorukih ljudi se gotovo udvostručio. Prednjače levoruki muškarci, kojih je dvostruko više u odnosu na žene.
Za razliku od ostatka sveta, u azijskim zemljama broj levorukih ljudi znatno je niži. Tako, na primer, u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu Kini ima svega 1,5 odsto stanovništva koje piše i jede levom rukom. Nizak procenat levorukih u najmoćnijoj levičarskoj zemlji pripisuje se brojnim predrasudama i mitovima koji su i dalje aktuelni među Kinezima.
Istraživanja su takođe pokazala da je manji procenat levorukih među starijom populacijom, a kao uzrok tome navodi se ranija praksa prisiljavanja dece da postanu desnoruki.
Stefan Perović ističe da se u toku odrastanja nije susretao sa predrasudama okoline zbog toga što je levoruk, te da roditelji nisu insistirali da piše desnom rukom.
“Ljudi su to više doživljavali kao kuriozitet. Kao nešto neobično. Roditelji nisu zahtevali od mene da pišem desnom rukom. Do svoje sedme godine podjednako sam koristio obe ruke. Međutim, postepeno mi je postajalo prirodnije da nastavim da pišem samo levom. Mislim da su ljudi oko mene shvatili da ja i levom rukom pišem lepo, da njome crtam, pa zbog toga nisu insistirali da se preorijentišem na desnu”, zaključuje Perović.
Razlike koje se javljaju između desnorukih i levorukih ljudi nisu značajno drugačije u odnosu na one koje se generalno javljaju među ljudima, smatraju stručnjaci. Jedina specifičnost u odrastanju i vaspitavanju levorukih osoba jeste ta što je potrebno utrošiti znatno više vremena kako bi im se objasnilo funkcionisanje predmeta koji su u svakodnevnoj upotrebi. To je, prema mišljenju Dragana Brankovića, daleko kraći i delotvorniji proces, u poređenju sa nasilnom promenom ruke.
U svetu punom podela, ona koja deli ljude na osnovu ruke koju radije koriste predstavlja jednu od najstarijih. Uprkos činjenici da su manjina i dugogodišnjoj želji većine da nestanu, levoruki ljudi ne samo da su opstali već su u značajnoj meri uticali na neke od najvećih promena koje su zadesile čoveka. Savremena saznanja nam govore da ne postoji osoba koja isključivo koristi jednu stranu svoga tela, a primeri za takve tvrdnje mogu se pronaći u pitanjima poput onih – kojim okom namigujemo, koju stranu glave okrećemo kad želimo da bolje čujemo sagovornika ili na koju nozdrvu se oslanjamo prilikom registrovanja mirisa. Na osnovu toga može se reći da, bez obzira na to što je tek svaki trinaesti čovek levoruk, svaka osoba, s vremena na vreme, ima svoje “leve momente”.
Zašto Britanci voze levom stranom
Bez obzira na to što ovakva vrsta vožnje pogoduje levorukim ljudima, ona nije nastala zbog njih već iz potpuno suprotnih razloga – kako bi se putovanje olakšalo desnorukim osobama.
Iako saobraćaj u srednjem veku nije bio ni približno prometan kao danas, njegovi učesnici nisu bili bezbedni. Veliki broj zaseda, bande koje su vrebale na svom ćošku i neuređene staze, činili su da gotovo svako putovanje predstavlja opasnost po život. Na put se nikada nije kretalo bez oružja, a s obzirom na to da se u to doba podrazumevalo da su svi ljudi desnoruki, koristila se leva strana puta kako bi se u slučaju opasnosti napadač dočekao sa desne strane, gde se nalazio i mač. Pojavom teretnih zaprega u 18. veku dolazi do promena u načinu putovanja i tada se, najviše zbog bezbednosti, saobraćaj preusmerava na desnu stranu.
Poznati kao veliki tradicionalisti, Britanci su u početku teško prihvatali bilo kakvu promenu saobraćajnih pravila. Nakon poslednje studije, izvedene šezdesetih godina prošlog veka, na osnovu koje su troškovi prilagođavanja saobraćajne signalizacije i puta procenjeni na nekoliko milijardi dolara, Britanci donose definitivnu odluku da i u budućnosti putuju levom stranom. Pored Ujedinjenog Kraljevstva, takav način saobraćaja odvija se i u Republici Irskoj, na Kipru i Malti.
Levoruka supruga bez prava
Nekoliko vekova unazad pripadnici plemstva sklapali su takozvane “levoruke brakove” sa ženama pripadnicama nižeg staleža. U takvim brakovima žene, kao ni deca, nisu imali pravo na nasledstvo i titule. A kako bi se dodatno oslikala sramota kojoj je izložena, mladoženja je svojoj budućoj supruzi pružao levu, umesto desne ruke, i time joj stavljao do znanja da od njega neće dobiti ništa drugo osim prstena.
Mozak, prisila i stres
Talenat za slikanje i umetnost, prema Brankovićevoj oceni, levoruki ljudi imaju zahvaljujući razvijenijoj desnoj hemisferi mozga: “Oni imaju drugačiji pogled na svet. Njima je desna strana mozga razvijenija i dominantnija. Čovekova desna hemisfera zadužena je za kreativnost, tako da, za razliku od dešnjaka koji su po mnogo čemu racionalniji i uzročno-posledično reaguju, levoruki su kreativniji. Zato nam i njihove reakcije na svakodnevne pojave ponekad deluju neobično.”
Budući da mozak svojom funkcijom određuje osnovne motoričke radnje, naučnici su dokazali da primoravanje čoveka da se preorijentiše sa leve na desnu ruku negativno utiče na motoriku, govor, intelektualni razvoj i karakter.
“Promena dominantne ruke uglavnom se dešava u ranom predškolskom uzrastu i predstavlja ogroman stres. To je period kad se kod ljudi razvija najfinija grafomotorika. Nasilno preusmeravanje sa leve na desnu ruku dovodi čoveka u konflikt sa samim sobom. Takve stvari ne samo da usporavaju njegov razvoj već i izazivaju ozbiljne poremećaje kao što su, primera radi, mucanje i disleksija. Osobe kojima je silom ‘promenjena ruka’ ne napreduju onako kako bi inače napredovali da su podržani u toj svojoj različitosti. Levorukost ne predstavlja samo pisanje levom rukom, to je daleko kompleksniji uticaj na čitav organizam”, rekao je Branković.
