Izvor: Glas javnosti, 30.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ilegalni “Nemci„
Mnoge stvari su same po sebi razumljive. Ako ste bolesni odlazite lekaru, ako ste dete morate ići u školu. Ali, to vredi samo ako službeno postojite u državnim evidencijama. A što ako vas tamo nema?
Što se događa s onima koji nemaju mesto rođenja, pa tako ni pasoš. S onima koji ne dolaze niti iz jedne zemlje, iako su rođeni u Nemačkoj. Koji imaju ime i mesto stanovanja koje se ovde ne sme objaviti jer bi bilo preopasno. Jedna od njih je Karmen koja se u stvari ne zove tako, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ali se plaši da otkrije svoj pravi identitet. „Sada sam u 12. razredu gimnazije i sledeće godine me čeka matura. Dobro mi ide nemački i engleski i rado čitam knjige“, priča naša Karmen, prenosi Dojče vele.
Ona dobro zna da je već i to što je postigla, zapravo veliki uspeh. Jer, njeni roditelji su došli iz Latinske Amerike da bi u Nemačkoj radili samo neko vreme. To „neko vreme“ se pretvorilo u punih 20 godina tokom kojih je Karmen i rođena - ovde u Nemačkoj. Ali, iako njeni roditelji već godinama ovde rade, niko od njih nema dozvolu boravka, pa tako ni Karmen.
Samoća cena ilegalnosti
„Kada sam bila mala, u osnovnoj školi, to mi nije bilo toliko jasno. Ali što sam starija, toga sam sve više svesna. Živim kao normalan čovek, ali stalno imam u glavi da živim drugačije od ostalih. Drugi idu na odmor ili se nečim bave, čime se ja ne mogu baviti. Na primer, idu u auto-školu, žele vlastiti automobil, sve te stvari“, kaže Karmen.
„Sve te stvari“ su ono za šta su potrebni dokumenti. Karmen je prijavljena kod jednog rođaka i tako je uspela sve do sada da zataji da ne poseduje valjane dokumente. To ne zna niko, ni škola, ni učitelji, ni prijatelji. Cena je visoka: samoća. Ona uporno odbija pozive prijateljica da izađu negde van, jer se boji da će biti otkrivena u slučajnim kontrolama ličnih dokumenata. I putovanja u inostranstvo za nju su tabu.
U stalnom strahu
Veliku podršku joj pružaju njeni roditelji. Uvek iznova joj vraćaju samopouzdanje i daju snagu da ustraje u školi. U takvim slučajevima pomaže i Udruženje za ljudska prava FIM iz Frankfurta, čiji saradnici savetuju roditelje na šta moraju da paze ako kao „ilegalci“ ipak žele da njihova deca idu u vrtić ili u školu. Andrea Bode iz tog udruženja kaže: „Ti roditelji stalno žive u strahu. Zato ih ima mnogo koji nam se obraćaju i pitaju: šta moramo učiniti, na šta moramo paziti, šta će se dogoditi u tom slučaju? Kod nas pokušavaju dobiti malo izvesnosti, što znači takav korak.“
Načelno, ovo udruženje se zalaže da sva deca, dakle i deca koja nemaju boravišnu dozvolu, smeju posećivati školu, a da se pri tom ne postavljaju suvišna pitanja. To bi i za Karmen bilo veliko olakšanje i pomoglo joj da ispuni želje koje imaju svi njeni vršnjaci: „Želim da budem samostalna, imam svoj auto, sve te stvari. Hoću da studiram ekonomiju. Ukratko, želim da živim normalan život, kao i svi drugi“, prenosi Dojče vele.
