Izvor: Press, 24.Jan.2017, 18:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hej, ko je ostavio otvorenu granicu?
Zakon SAD, donet pre 50 godina, nije imao cilj da podstakne useljavanje iz Meksika, a neslaganja o pitanjima savremenog useljavanja dovela su do debate o tome kakva Amerika treba da bude
Godine 1965, dok je trajao Hladni rat, a pokret za građanska prava bio na vrhuncu, Sjedinjene Američke Države preuredile su svoje zakone o useljavanju. U saradnji s liberalnim demokratama i liberalnim republikancima >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << (koji su tada postojali), predsednik Lindon Džonson progurao je nacrt zakona kojim su ukinute kvote na osnovu nacionalnog porekla. Stari sistem useljeničkih kvota uspostavljen dvadesetih određivao je ko može da se doseli u Sjedinjene Države zavisno od etničke pripadnosti, s tim što se naginjalo ka žiteljima zapadne Evrope, naročito Englezima, Ircima i Nemcima. Samo male kvote bile su predviđene za istočnu Evropu, Afriku i Aziju.
To je preraslo u problem šezdesetih godina, kad su zemlje koje su izranjale iz kolonijalizma stvorile od Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza konkurente u pridobijanju njihove naklonosti. Republikanski senator Džejkob Džavits, liberal iz Njujorka, primetio je u septembru 1965. da imigracioni sistem koji pogoduje zapadnim Evropljanima „ostaje danas meta komunističke propagande... što otežava naše napore da pridobijemo još neopredeljene zemlje“.
ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD
Rasna diskriminacija svojstvena sistemu kvota bila je protivna zakonima o građanskim i glasačkim pravima. Najviše od svega, etnički limiti nisu odgovarali slici koju su mnogi Amerikanci imali o svojoj zemlji. „Kako je predsednik Kenedi dobro rekao, mi smo nacija doseljenika“, rekao je republikanski senator iz Masačusetsa Liverit Soltonstol svojim kolegama za vreme rasprave o nacrtu zakona. „Teško da postoji neka oblast života u našoj zemlji na koju nije pozitivno uticao rad ljudi iz drugih zemalja.“
Foto: Granični prelaz između SAD i Meksika; Autor: Reuters
Negde oko 1965, međutim, jedan broj konzervativaca u Predstavničkom domu javno je „izražavao zabrinutost u pogledu obima i stepena budućeg priliva doseljenika iz Latinske Amerike“, kaže Den Tičenor, profesor političkih nauka na Univerzitetu Oregona, „i pokušavali su to da spreče“. Liberalnim zakonodavcima nije se dopala ideja, a takođe su gajili sumnje da bi nove restrikcije mogle imati veliki učinak. Limiti su bili dovoljno visoki, priznaje Džavits, da bi useljavanje iz zapadne hemisfere na osnovu novog zakona moglo ostati „približno isto kao prošle godine“ - skromnih 140.000 ili otprilike toliko. Međutim, ukupan broj doseljenika meksičkog porekla u Sjedinjenim Državama porastao je sa pet miliona 1970. godine, kad je obavljen prvi popis nakon donošenja zakona, do današnjih gotovo 34 miliona.
Ograničenje za došljake iz zapadne hemisfere bio je ključni ustupak koji su protivnici Džonsonove imigracione reforme bili u stanju da izvuku. Druga važna novina bila je da su prioritet u dobijanju viza imali migranti s porodičnim vezama u Sjedinjenim Državama. Džonson i pristalice pomenutog nacrta smatrali su da akcenat treba staviti na veštine, što je, kako se ispostavilo, novi zakon stavio na drugo mesto.
Foto: Granični prelaz između SAD i Meksika; Autor: Reuters
VIZNI „KONTINGENT“
Kad je Džonson potpisao Zakon o useljavanju i državljanstvu u podnožju statue Slobode pre 51 godinu, izjavio je da novi zakon uklanja stari sistem kvota, ali „da nije revolucionaran i ne utiče na živote miliona ljudi“. Zapravo, i te kako je uticao.
Novi sistem otvorio je vrata Amerike doseljenicima iz celog sveta i pokrenuo dramatičnu promenu u strukturi migranata, doprinoseći u isto vreme povećanju broja doseljenika iz Meksika i Latinske Amerike koji su u Sjedinjene Države ulazili bez zvaničnih papira - autori zakona nisu na umu imali ništa od toga.
Ispoljio se „čitav niz posledica“ novog zakona, kaže profesor prava Hiroši Motomura s Univerziteta Kalifornije u Los Anđelesu, autor knjige „Amerikanci u čekaonici: Izgubljena priča o imigraciji i državljanstva u Sjedinjenim Državama“. Mada je zakon iz 1965. ukinuo ograničenja za dobijanje viza nekim pripadnicima etničkih grupa iz Azije i Afrike, limiti za istočnu hemisferu i dalje su bili na snazi - važili su za migrante iz Evrope, Afrike i Azije. Sa ciljem kompromisa prvi put je postavljeno ograničenje na useljavanje ljudi iz zapadne hemisfere. Neke restrikcije imigracionih tokova uvedene su još 1880. za Kineze, krajem 19. i početkom 20. veka za Japance, dok se za ostatak Azije, Afrike i većeg dela Evrope primenjuju od 1920. Međutim, SAD su dozvolile neograničen priliv doseljenika iz Kanade i zemalja na jugu, što se delom gledalo kao politika „dobrosusedstva“.
Konzervativci koji su podržali stav da se veći deo viznog „kontingenta“ odobrava članovima porodica američkih građana „mislili su da bi tako došlo do ekspanzije doseljenika iz južne i istočne Evrope“, kaže Tičenor. „Nikad zapravo nisu predvideli dramatičan porast useljavanja iz Azije i Latinske Amerike“. Novi zakon je u suštini dozvolio američkim građanima da obezbede vize ne samo za svoju malu decu i supružnike već i za sestre i braću i odraslu decu, koji bi onda postali građani Amerike i proces bi iznova krenuo.
Tako je počelo lagano, ali stalno jačanje migracionih tokova iz Azije i Latinske Amerike, čiji su žitelji u strukturi stanovništva Sjedinjenih Država bili tek malo zastupljeni pre 1965. godine. Oko 1950. Evropljani su činili 56 odsto doseljenika sa zakonito dobijenim stalnim boravkom u Sjedinjenim Državama, na one iz Kanade i Latinske Amerike otpadalo je 37 odsto, a na celu Aziju jedva pet odsto, pokazuju podaci ministarstva za domovinsku sigurnost. Do poslednje decenije, međutim, procenat Evropljana pao je na samo 14 odsto, u poređenju sa 35 odsto doseljenika iz Azije i 46 odsto onih s američkog kontinenta.
Još jedan faktor imao je veliki uticaj - u vreme kad su 1965. zakoni o useljavanju doživeli promene, stupila je na snagu nova nacionalna politika o radnoj snazi. Godinu dana ranije, federalna vlada ukinula je takozvani program Brasero, pokrenut za vreme Drugog svetskog rata, u jeku nestašice radne snage, kad su radnici iz Meksika dolazili na privremenu ispomoć američkim farmerima. Zabeleženo je mnogo zloupotreba, a sindikati su žučno kritikovali program, uvereni da došljaci snižavaju nadnice Amerikancima. Program Brasero konačno je ukinut 1964. godine, i to na zaprepašćenje poljoprivrednog sektora.
Zatim su „mnogi ljudi koji su ranije dolazili u okviru programa Brasero, ili njihovi rođaci, ili pak ljudi iz tih krugova, nastavili da dolaze, samo ilegalno“, ukazao je profesor Bostonskog koledža Piter Skeri, stručnjak za imigraciju i etničku politiku. Tokom narednih decenija stvarno stanje na tržištu u sadejstvu s novim ograničenjima za latinoameričke migrante skrenuli su legalnu migraciju u ilegalne kanale.
Foto: Granični prelaz između SAD i Meksika; Autor: Reuters
VELIKE PROMENE
Ekonomski trendovi u Latinskoj Americi i Sjedinjenim Državama takođe su pogodovali jačanju migracionih tokova. Motomura objašnjava da je 1965. godina označila „početak nesklada pravne regulative u oblasti imigracija i ekonomskih zahteva“. Konkretno, urbanizacija i raspoređenost ekonomskih centara pokrenuli su Meksikance i stanovnike seoskih područja Centralne Amerike na sever u potrazi za poslom, dok su Amerikanci postajali sve obrazovaniji i klonili se toga da budu sluge. „Godine 1950. više od polovine radne snage činili su oni koji su napustili srednju školu. Sada ih je manje od pet odsto“, kaže Tamar Džejkobi, predsednik koalicije Radnici imigranti Sjedinjenih Država. Predlagači zakona „nisu to predvideli“, blago rečeno.
Lekciju o nenamerno izazvanim posledicama priznaju zagovornici s obe strane debate o imigraciji koja se danas vodi. „Prva pouka glasi - ne verujte sve što vam političar kaže. Kao što se pokazalo sa svim vrstama društvenih inovacija iz šezdesetih i sedamdesetih, uveravanja njihovih zagovornika bila su nepotpuna ili lažna“, kaže Mark Krikorijan, šef Centra za imigracione studije i pobornik jače kontrole useljavanja. On i Džejkobi slažu se da su odredbe o useljavanju porodica potpuno rasturile sistem. Nisu saglasni o tome da li je zemlji i dalje potreban veliki priliv doseljenika i da li nezadovoljeni zahtevi za radnom snagom suštinski tumače zbog čega je američko tržište prezasićeno migrantima bez zakonski važećih dokumenata.
Neslaganja o pitanjima useljavanja na kraju su dovela do debate o tome kakva Amerika treba da bude i kako bi njena privreda trebalo da funkcioniše. Mada je predsednik Džonson obećao da zakon „neće promeniti naše svakodnevne živote“, nastali preokret migracionih modela stvarno je uneo „velike promene u američki način života“ i u dobrom i u lošem smislu, kaže Skeri. Poslednji put kad su političari pretresali nova pravila za useljavanje, nisu do kraja izvagali pomenute implikacije. Današnji lideri trebalo bi zato da budu mudri i razmisle o mogućim posledicama pre nego što krenu da prave zbrku s granicama.
