Izvor: MozzartSport.com, 27.Jun.2016, 10:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Sve je tužno na istočnom frontu

Posle sinoćnjeg poraza simpatičnih, hrabrih, ali na koncu nedoraslih Mađara, samo jedan tim sa Istoka uspeo da se progura među osam najboljih i da brani čast ovog dela Evrope

Od tri fudbalska proročanstva koja samo čekaju da budu ispunjena, i tako čekaju, i čekaju, i čekaju decenijama, ono treće – valjda zato što se tiče nas – uvek je delovalo najviše plauzibilno.

Prvo je, i najstarije, ono da će Amerikanci, jednom kada ga zavole, ovladati fudbalom. >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << Kada ukapiraju koliko novca vredi strast s kojom ostatak planete živi ovu igru, zašuštaće dolari i pojaviće se generacija koja će Ju-Es-Ej podići na krov sveta, a od MLS-a – koji je, da se ne lažemo, neka vrsta staračkog doma, groblja za slonove gde veliki igrači odlaze da sahrane svoje karijere, a da se i ne oznoje; nimalo spektakl već mučenje za gledaoce – napraviti ligu za respekt, barabar s kvartetom onih najjačih evropskih...

Drugo je rođeno u domorodačkom plesu Rožea Mile na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990, kada je grupa veselih Kamerunaca došla niotkuda i očarala sve radošću prema igri, fizičkom spremom i tehnikom. Kamerun je bio najveći krivac što se tada pojavila teorija, popularizovana pohvalama velikog igrača, ali lažnog proroka Pelea, da će u narednih deceniju-dve, sigurno, neka ekipa iz Afrike osvojiti Mundijal.

Potrebno je samo da se srede, mentalno doteraju za to, pričalo se, ali ni četvrt veka nakon tancovanja najpoznatijeg Kamerunca sa korner-zastavicom, ni Kamerun, ni Nigerija iz 1994. ili 1998, ni Gana koju će uništiti ruka Luisa Suareza, ni Drogbina Obala Slonovače, niko nije uspeo ni da prođe među četiri najbolje ekipe...

To nas dovodi do one treće, za koju su krivi Rumuni i Jugosloveni. Dva trofeja Kupa šampiona koja su otišla na Istok, prvo na onaj hard-kor Istok Čaušeskuove Rumunije i rumunske Steaue, pa potom i na crveno-beli, „light“ Istok u mekom trbuhu Evrope, u Jugoslaviji koja se pravila da je Zapad i Zapad joj je to dozvolio, ta dva pehara naterala su mnoge da proreknu da će, eto, vrlo brzo, čim padne Berlinski zid, neka nacionalna selekcija skinuti svoj komunistički šinjel, ispod kojeg će se prikazati osunčano i zategnuto telo, spremno za pokazivanje i za rukovanje sa „zlatnom boginjom“, ili makar sa peharom reprezentativnog prvaka Evrope.

Čim se sklone stege jednopartijskog sistema, čim brkati generali prestanu da u svojim zadimljenim kancelarijama, gde su se nekada tako lako izricale smrtne kazne, odlučuju o sudbini i fudbalskih klubova i fudbalera, čim dođe Sloboda, pa protok „dobara“ – u ovom slučaju igrača – nesmetano krene tamte-vamte, Sloveni će početi da razmišljaju i glavom i buđelarom, a ne samo srcem, prestaće da se svađaju kad god se domognu velikog takmičenja, biće bolji nego što su ikada bili, i doći će do nekog velikog, najvećeg pehara.

Dotad su ga prigrlili samo dva puta – na prvobitnom takmičenju za Kup evropskih nacija, 1960, kada je to učinio SSSR, i 16 godina kasnije u Beogradu, kada su od četiri tima najbolji bili Čehoslovaci – ali u drugom sistemu, u kojem je to bilo unekoliko lakše. No, doći će vreme kada će i na velikom turniru neka slovenska duša podići pehar.

Tako su nam pričali.

Naravno, kada kažemo Istok, mislimo na onaj iza nekadašnje gvozdene zavese, iz razumljivih i prirodnih razloga u ovoj analizi, koja ne pretenduje da objasni bilo šta, koliko da postavi pitanja na koja bi valjalo čuti odgovor, nema mesta za Turke ni za bivše evropske prvake Grke...

Poslednji krik, labudova pesma SFR Jugoslavije Ivice Osima 1990. je došla toliko blizu da je agonija, rekli bi neki, još više ubrzala krvavi pir povampirenih nacionalizama.

Četiri godine kasnije, najveći zamajac teoriji dali su Rumuni i Bugari. U doba najgore, lopovske tranzicije u tim zemljama, uplašeni i nesigurni narod i u Bukureštu i u Sofiji uveseljavala je potonja socijalistička generacija fudbalera, Hadži i Stoičkov i Dumitresku i Lečkov, Bugari su bili četvrti iako im je Baba Vanga rekla da će slaviti; Rumune je jedan Srbin, Belodedić, ostavio u četvrtfinalu...

Onda je došla 1998. i Hrvati, odjek jugoslovenskih „Čileanaca“ predvođen trenerom svih trenera potukao je do nogu Nemce samo da bi tako nesrećno primio dva gola nakon vođstva nad domaćinima u polufinalu – zaista, da li je Tiram ikada pre i posle toga postigao dva gola na jednom meču? – i Jugoslavija je i neformalno sišla sa scene.

Između toga, Česi su 1996. igrali sjajno sa Poborskim, Bergerom i Kukom i Nedvedom, i 2004. su opet briljirali na Evropskom prvenstvu sa Barošem, Kolerom i Marekom Hajncom, a Rusi su u postsovjetskom periodu pokazali nešto jedino 2008, kada se još i igralo Aršavinu i Pavljučenku; čak ni 2012, na prethodnom Evropskom prvenstvu, na „domaćem terenu“ Sloveni nisu uradili ništa – samo se Češka, od svih predstavnika, uopšte i provukla do četvrtfinala.

Premalo i pretužno za tolike milione ljudi koji vole fudbal i koji su očekivali, i nadali se, da će sloboda umeti da peva trijumfalne pesme, da će veća prohodnost fudbalera – makar i samo u jednom smeru – doneti veći kvalitet nacionalnim timovima.

Što nas dovodi do ovog Evropskog prvenstva, čudnog zbog te 24 ekipe ali poslednjeg, uživajte u njemu dok traje jer je to istina, poslednjeg takmičenja koje će biti fudbalsko u najmanje narednih deset godina: već naredno EP biće nesrećni eksperiment bez domaćina, dok je dvama Mundijalima već presuđeno. U Rusiji nas čeka loša atmosfera, huligani i sivilo, u Kataru nas čeka, pa, Katar, i to je nešto što nikada nije smelo biti dozvoljeno.

I opet je treća teorija srušena već na polovini takmičenja, i opet je, posle sinoćnjeg poraza simpatičnih, hrabrih, ali na koncu nedoraslih Mađara, samo jedan tim sa Istoka uspeo da se progura među osam najboljih i da brani čast ovog dela Evrope.

Poljska, a i to jedva, i to prilično slovenski, uz kukavičku igru u drugom poluvremenu koja je mogla preskupo da košta ekipu.

Svi ostali hvataju avione ili su već odavno tamo...

A oni najtužniji od svih, oni nisu uspeli čak ni da se dokopaju Francuske, ostali su, najgori od sve dece, Srbi i Bugari prevashodno, da zajedljivo komentarišu kako to što se tamo igra uopšte i nije fudbal, iako već u osnovnu školu ovog 1. septembra polaze naša deca kojima će biti skroz normalno što Srbija ne igra na velikim takmičenjima, i skroz nenormalno da im roditelji kupe nacionalni dres.

U čemu je tajna novog i novog posrtanja Istočne Evrope u sudaru sa Zapadnom?

Baš u toj slovenskoj duši, možda, koja u fudbalu nema onaj pozitivni, romantični prizvuk iz romana Dostojevskog i Tolstoja ili onu vickastu zajedljivost iz češkog perioda Milana Kundere, već se svodi na strah od poraza i onaj još veći i gluplji, strah od pobede? Nemojte se prevariti pa pomisliti da Mađari nisu jednako melanholični, a Rumuni takođe nesrećni, samo zato što njihovim venama ne struji krv nekada plavokosog i plavookog plemena koje je preživljavalo lovom, ribolovom i sitnim krađama...

U korupciji koja, svetlucale uz vašu nacionalnu zastavu i one žute evropske zvezdice ili ne, sistemski i sistematski izjeda sve istočno od Ljubljane i Minhena, pa tako i fudbal, koji je ofarbala menadžerskim ulozima i lošim i predvidivim domaćim prvenstvima u kojima se pobednik uglavnom unapred zna i ne odlučuje na zelenom pravougaoniku?

U nakrivo postavljenom finansijko-tajkunskom sistemu, posledici pljačkaške tranzicije, koji, pre svega u Rusiji i Ukrajini, omogućava fudbalerima da budu basnoslovno – ne samo za tamošnje, nego i za zapadnoevropske prilike – plaćeni iako su sasvim prosečni, pa oni ne moraju da se usavršavaju u nadi da će se prodati u neku jaču ligu?

Ako su Rusi i Ukrajinci taoci svog prvenstva – što jeste tužno, pošto je još u vreme Vladimira Lobanovskog u Kijevu postavljen sistem totalnog komunističkog fudbala (ako su Mihelsovi izabranici polagali na tehniku, oni najpoznatijeg ukrajinskog stručnjaka dičili su se gotovo laboratorijski proizvedenom fizičkom spremom), koji je podrazumevao da okvir postoji, a da su fudbaleri samo poluge i kvačila u njemu, i koji je doneo dva trofeja Kupa pobednika kupova – šta reći za, recimo, Rumune?

Kako se istoj zemlji koja je dala Hadžija i Adrijana Mutua dogodilo da ima najgoru generaciju u poslednjih pola veka – kako je to jedan rumunski navijač rekao, „imamo jednaku tehniku i znanje kao Severna Irska, ali ni delić njihove strasti i samopouzdanja“ – i da se pojavi u Francuskoj da izigrava topovsko meso?

Česi su samopouzdanje iz kvalifikacija bacili u Vltavu još pre nego što su se okupili, Slovaci su se, iako od njih nije trebalo očekivati mnogo, spetljali usled tako slovenskog straha od velikih, zlih Nemaca.

Albanija je ostala kao aberacija, fudbalski možda neuki ali borbeni sastav koji bi, da nije Islanda i Severne Irske i da nije naše i njihove istorije, zaslužio mnogo više mesta, kao jedna od najlepših i najneverovatnijih fudbalskih priča u istoriji; od Ljubiše Broćića do Đanija de Bjazija prošlo je sedamdeset godina, a kao da je prošlo sedamdeset vekova...

Naravno, Istočnjaci će uvek raditi sve naopako: i Rumunija je pokazala srce i dala sve od sebe baš protiv Francuske, kao što su to uradili Ukrajinci protiv Nemačke, da bi protiv „slabijih“ timova, koji su se dali pobediti, pritisnuli dugme za samouništenje...

Ne liči li to na jedno leto u kojem su Srbi hrabro tukli Nemce, a onda izgubili utakmicu koju su morali pobediti, nad Australijom?

Nešto slično se dogodilo i, do osmine finala, najboljem timu ovog prvenstva. Hrvati su toliko očarali Evropu da su i nizvodno od Slavonskog Broda mnogi, bez ikakve zadrške i bez ikakve surevnjivosti, navijali za susjede (poznajem čoveka koji je ozbiljno razmatrao da ide da se pričesti nakon što je vrlo glasno slavio Perišićev gol za pobedu nad Španijom), samo da bi u osmini finala pokazali klasičnu balkansku boljku: neshvatanje konteksta i odsustvo dodira sa vremenom.

Iako za klasu kvalitetniji od Portugala, nisu se usudili da napadnu protivnika onda kada je trebalo, nisu uspeli – i za to je tek delimično kriv „izbornik“ Čačić, neka vrsta čuvara plaže u zimskom periodu, hrvatska varijanta Milorada Kosanovića, otprilike – da osete trenutak u kojem ni Kristijano Ronaldo više ne bi imao snage da spasava svoju domovinu.

A onda, kada je trebalo ćutati i čekati, kada je trebalo ostati priseban, počeli su bezglavo da srljaju, samo da bi bili najstrašnije i bolno kažnjeni.

Ostala je knjiga sa Istoka na samo jednom slovu. Poljska je umalo prokockala dobijenu utakmicu nad švajcarskom legionarskom gardom, i pravo je čudo, kada uzmete u obzir kako Sloveni, koje god da su veroispovesti i gde god da su obrazovani, umeju da kiksaju kada dođe do igre živaca, što su uspeli da pobede na penale; možda ih je spaslo to što su sa one strane penaltika bili takođe istočnjaci...

Ništa ne bi bilo iznenađujuće ni da je Švajcarska prošla dalje: defetizam je, jednako koliko i kod nas, osobina poljskog naroda. Mentalitet iskovan u stalnoj borbi – protiv Rusa s jedne, protiv Nemaca s druge i protiv samih sebe sa svake strane – doveo je do cinizma, pesimizma i nejedinstva koji su toliko puta uspeli da unište svaku pomisao na veliki uspeh.

Kada su, primera radi, Poljaci sa prvom zvezdom Olisadebeom postali prva reprezentacija iz Evrope koja se kvalifikovala za Svetsko prvenstvo u Japanu i Južnoj Koreji, ekipa se raspala i pre prvog sudijskog zvižduka na Dalekom istoku, oko para, premija i prodatih prava na eksploataciju imena i dresova – igrači su želeli da tuže fudbalski savez i svakog su se dana, umesto o taktici, održavali sastanci na kojima su se sabirali budući sudski troškovi.

Ako zvuči poznato, to je zato što je umesto „Poljaci“ moglo da stoji i „Srbi“ i „Bugari“, i sve ostalo bi, verovatno, bilo isto. Decenijama unazad.

Zato bi trebalo biti uz Poljsku, ali i onako slovenski, i pre početka utakmice, odmahnuti rukom – „Ma nemaju oni šanse...“

Hoće li na istoku ikada biti nečeg novog?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Nastavak na MozzartSport.com...