Izvor: Politika, 30.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uspomene iz đačke klupe
Sećanje Vidoja Stanojčića na Veletovce i školu u Veletovu kod Višegrada
Višegrad – I danas, u poznim godinama, starina Vidoje Stanojčić, uostalom i kao brojni nekadašnji stanovnici ovog višegradskog kraja uz granicu sa Srbijom, posmatra obrise kamene građevine, nekad čuvene škole, smeštene na najlepšem mestu u Veletovu.
Zaiskri mu pokoja suza pri pogledu na prozorska okna bez stakla, šuplji i provaljeni krov, korov koji je zašao u duboke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pukotine na zidovima što zajedno sa šibljem pravi živi lanac oko školske zgrade, naprosto je konzervirajući u zatečenom, oronulom stanju.
Gledajući nekadašnju najlepšu i najveću građevinu u selu, Vidoje kaže da čuje vrisku i graju dece, te prodorni glas poslužiteljke Vukosave, koja gleda na sat da bi zamahnula bronzanim zvonom i označila početak ili kraj časa.
– Odmah posle Drugog svetskog rata škola je bila u podrumu privatne kuće Sredoja Andrića, u zaseoku Kula. Sećam se, pored nas dece iz Veletova, u školu su dolazili i đaci iz susednih sela – Crnča, Jelašci, Stolac, Tetrebica, Tasići, Bijela i Bosanska Jagodina – dodaje Vidoje.
Kaže da je njegovog oca, u staroj manjoj školi, učila učiteljica Cila, zapamćena po pramenovima duge plave kose i po cicanoj haljini oko koje su obletali seoski momci.
– U školu u Andrića kući išlo je preko 120 učenika, i to u dve smene. Bilo je to vreme kad su pojedinci kasno polazili u školu, tako da su neki bili čak i stariji od učiteljice – priča Vidoje, napominjući da je bila stroga, ali pravedna, te da se obavezno morala znati geografija.
Priča nam da su posle Drugog svetskog rata u večernju školu ili tečaj, po naredbi, morale ići sve žene i devojke, sve dok ne bi naučile da čitaju i pišu.
Nova školska zgrada, ova koja danas odbrojava poslednje dane, izgrađena je dobrovoljnim akcijama 1953. godine, a u njenim najboljim danima nastavu je pohađalo i do 200 đaka.
– Bio je to glavni događaj u našem kraju. Tu u blizini otvorili su kamenolom, odakle se kamen po šinama na malim vagonetima prevozio do gradilišta. Na bregu Podbunar napravljena je krečana, a seljaci su sekli stoletna stabla borova po Tetrebici i rezali ih dubećim testerama. Svako domaćinstvo u Veletovu dobilo je od odbornika zadatak da izvuče od železničke stanice u Bosanskoj Jagodini određen broj crepova sa volovskim ili konjskim zapregama – priseća se Vidoje tog posleratnog elana, zanosa, ali i partijskih direktiva.
Sećajući se tih lepih školskih dana, Vidoje nam priča o pisaljkama i tablicama na kojima se pisalo i računalo, o udžbenicimai bukvaru „sa obaveznom Titovom slikom na prvoj strani”.
– U školi je bila organizovana i đačka kuhinja u kojoj je baka Jovanka delila po dve kriške hleba i belu kafu od mleka u prahu, a svaki đak je od kuće donosio svoj metalnilončić.
– Sećam se, mnogi đacibi jednu pojeli a drugu krišku „belog somuna” nosili kući, mlađoj braći i sestrama, jer se u mnogim domaćinstvima još uvek jeo samo kukuruzni hleb – kaže Vidoje.
Priseća se Vidoje kako je za starijim momcima išao do uzvišenja Dub,gde bi na ovećem kamenom stećku zapevali po dve pesme, a onda iz sveg glasa povikali: „Dođite večeras na selo u školu, moreee”!
Bilo je to svojevrsno oglašavanje i znak mladima iz okolnih sela da se u školi u Veletovu održava igranka, na kojoj je na klarinetu svirao „čačak”, „moravac” i „užičanku”čuveni svirač Boro Gavrilović.
– U školama u Veletovu učenike su, pored Cile, učili učiteljica Zora, pa Borivoje Stanković, Mićo i Vera Jović, Momir i Ruža Serdar, Aziz Tabaković, Ismet Kurspahić, Milutin Ćeho, pa sve do poslednjeg učitelja Mihajla Kuzmanovića – seća se Vidoje.
I tako, kad je „knjiga spala na dva slova”, odnosno škola na dva đaka, Mihajlo Kuzmanović je pred poslednji rat zauvek zamandalio školska vrata i zakovao ih unakrsnim drvenim daskama. Valjda da školu sačuva za neka bolja vremena koja su, očigledno, otišla u istoriju i dugo sećanje.
Odavno su unakrsne daske na vratima istrulile, a u jednoj od učionica nemo stoji samo jedna stara ispisana klupa i dotrajala, još neizbrisana, školska tabla.
Prava je šteta što se neko ne seti da ovu, kao i brojne slične odavno napuštene školske zgrade, ne renovira i ne pretvori u neku vrstu seoske spomen škole u kojima bi se uz male pare mogli organizovati letnji odmori za učenike iz gradskih škola.
Slavko Heleta
[objavljeno: 31/07/2008.]
