Izvor: Politika, 15.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Čavašu kao pre pola veka
Živeli su Vinka i Maksim Milošević godinu dana sami u opustošenom selu. Sada već imaju i komšije, u svoju kuću vratio se i Velemir Mijatović
Idući niz Popovo polje, poslednje selo sa desne strane Trebišnjice , pre njenog poniranja u jezero Hutovo, je Čavaš. Nekada lepoiza hercegovačke pojmove veliko selo. Bilo je tu pre poslednjeg ratadvadesetak domaćinstava, mladih ljudi i dece. Ispod sela smeštenog u podnožjukrševitog brda pružalo se polje, navodnjavano i obrađeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << do poslednjeg metra.
Priču o Čavašumoglibismo nastavitiu prošlom vremenu,o 1941. godini, kadasu u jednom avgustovskom danu ustaše iz susednih hrvatskih sela u Čavašu mučile i ubile žene, decu, muškarce, starce. Sto jedna žrtva. Najstarija je imala 96 godina, a najmlađa deset dana. Zločin je preživelo pedesetak Čavašana. Obnoviše u godinamanakon rata selo i napraviše nove, veće i lepše kuće.
I sve tako do 1992, do novog rata, novih podela i novog raseljavanja. Čavaš je, naime, kao i sva ostala srpska selakoja su Dejtonskim sporazumom pripala federalnoj opštini Ravno, početkom rata napušten, a selo su spalile 1993. regularne jedinice vojske Republike Hrvatske. Miniran je tada i spomenik čavaškim žrtvama iz 1941.
U Čavašu ni trinaestgodina nakon rata još nijedna kuća nije obnovljena. Zjape naokolo zidovi spaljenih kuća. Na njima su još upadljivi natpisi sa imenima hrvatskih jedinica čiji su pripadnici ostavljalisvoj „potpis”.
Pod vrelim avgustovskim suncem čuju se udarci sekire. Šezdesetogodišnji Maksim Milošević priprema drva za loženje. Došao je, priča, po Božiću prošle godine u selo. Osposobio je jednu prostoriju od osam kvadrata u rođakovoj kući, jeru njegovoj nema ni toliko „zdravog” prostora. Živi tu sa suprugom Vinkom. Seku drva jer nemaju struju, pa lože vatru u improvizovanom „smederevcu” da poneštoskuvaju. Iznad vatre nakućnom zidu, simbolično, jošstoji natpis iz rata: „zakoni ne štite Srbe”. U skučenoj sobi na zidu stara petrolejka. Maksim priča:
– Došlismoovde sa dve krave i nešto ovaca. Posadio sam u polju lubenice, paradajz, luk, krompir. Morao sam da se vratim jer mi je toželja u srcu. Od rata sam petnaest godina živeo u Trebinju, plaćao kiriju. I sad su mi deca tamo, ponekad dođu. Obećano mi jeda ćudobiti neku donaciju da obnovim svoju kuću. Ako toga ne bude – ja nemam više šta da tražim ovde. Mučimo se ovako, meni je već šezdeset godina, ali sve gledam ne bih li deci kakve temelje ostavio.
Supruga Vinka kaže da ovakav povratnički život nije nimalo lak. Struje nema, pa nema ni frižidera, hranu je nemoguće sačuvati na vrućinama. Živi se kao pre pola veka.
– Nijenam svejedno ovako živeti. Aliovo je ipak naša zemlja. Tamo gde smo živeli od kada smo prognani dobro je, ali to nije naše. Ovde smo svoji na svome, mučimo sei nadamo da će nam neko pomoćida obnovimo kuću. Ovako, nitinas ko obilazi,niti za nas pita.
Živeli su Maksim i Vinka Milošević godinu dana sami u opustošenom selu. Sadaveć imaju i komšije: pre tri meseca u svoju kuću doselio se i Velemir Mijatović. I on bi, kaže, želeo da se trajno vrati na rodno ognjište. U Čavašu žele i da na staro mesto vrate spomenik precima ubijenim 1941. Spomenik je, naime, pre devet godina, onako miniran i polomljen, premešten u manastir Tvrdoš da se sačuva od daljeg propadanja.Ali sve nekako sporo ide, i svi kao da okreću glavu od spaljenih srpskih sela. Ima ih, naime, više od pedeset takvih, uz Popovo polje, na Bobanima, u Trebinjskoj šumi. Sve je to nekada bila teritorija opštine Trebinje, a sada je novaopština Ravno. U svih pedeset srpskihsela sada nema ni dvadesetak stanovnika.Obraćali su se za pomoć u obnovisvima, kažunam u Čavašu: vladamaRepublike Srpske i Federacije, opštinamaRavno i Trebinje pa sve do Visokog predstavnika. Odgovorišeim – videćemo kad bude novca.Očigledno, zaovu namenunovca još nema.
Sanja Pešut
[objavljeno: 16/08/2008.]
