Izvor: Objava, 24.Sep.2020, 21:52

КНЕЗ БАГРАТИОН

КНЕЗ БАГРАТИОН

Кнез Петар Иванович Багратион води порекло од грузијског цара Вахтанга VI, из династије Багратион, који је у првој четвртини XVIII века био принуђен да пред Турцима напусти Грузију и настани се у Русији. Његов отац кнез Иван Александрович Багратион-Мухрански био је унук картлијског цара Иесеја, брата Вахтанга VI. У руској војсци догурао је до чина пуковника, а кад се умировио, настанио се у Кизљару, граду у делти Дона. Ту је 10. јула 1765. рођен и његов син Петар, који ће постати руски генерал, један од најславнијих руских војсковођа.

Без довољно новца и тада неопходних веза, кнез Иван Багратион није могао свом сину да приушти добро образовање. Ипак, његове приче о пређашњим многобројним бојевима у којима је учествовао успеле су да распале дечачку машту и он је у дугим звезданим ноћима замишљао себе као непобедивог војсковођу пред којим дрхти непријатељ.

Ипак, захваљујући утицају и богатству рођаке Ане Грузинске, успео је да са седамнаест година, у зиму 1782, од кнеза Потемкина, врховног команданта војске, у Санкт Петербургу добије чин наредника Кавкаског мускетарског пука. Пред њим је било тридесет година више него сјајне војничке каријере и учења на бојном пољу.

Његова служба у Кавкаском мускетарском пуку потрајала је пуних десет година. У бројним биткама, у време турско-руског рата 1787-1792, прекоредно је унапређен у капетана. И то, како је стајало у образложењу, за беспримерну личну храброст и трезвено расуђивање у најтежим тренуцима.

Познанство и, доцније, пријатељство са великим војсковођом Суворовим, те многобројни заједнички походи учинили су да млади кнез Багратион усвоји две особине које су одликовале првог руског генералисимуса: људски однос према својим војницима и, кад год је то могуће, чување њихових живота. Јер, војсковођа без војске није војсковођа.

Када је Наполеон већ постао више него очигледна опасност за Европу, против Француске су се, 1798, ујединиле Велика Британија, Аустрија, Русија, Турска и Наполитанско краљевство. На челу уједињених руско-аустријских армија нашао се Александар Васиљевич Суворов, а Багратион је командовао претходницом, сада већ као генерал-мајор. Ратовало се по Италији, а за сјајне битке Суворов је наградио Багратиона сабљом коју је овај носио до краја живота. За заузимање Бреше, прве савезничке победе у Италији, добио је и орден Свете Ане првог реда.

Тридесетчетворогодишњи генерал-мајор уписао је у своју војничку биографију и легендарни поход који је, крајем септембра и почетком октобра 1799. године Суворов извео преко Алпа. За тих шеснаест дана "швајцарског похода" руска армија изгубила је половину својих снага. Губици би били кудикамо већи да Багратион вештим маневрима, често наизглед у безизлазу опкољен француским јединицама, није увек успевао да нађе најбоље решење. Није, стога, необично што је његов повратак у Санкт Петербург, 1800, дочекала паљба из 101 топа. Уз то, добио је још три ордена и, какав је онда био обичај у Руском царству, неколико села у Подољској губернији.

Исте године умро је Суворов, његов учитељ и пријатељ. Кнез Багратион је заклопио очи славном војсковођи.

У време мира кнез Багратион је био омиљена личност на санктпетербуршким забавама, посебно међу млађим официрима који су се утркивали ко ће да служи под њим.

Његова женидба је, на неки начин, и део приче о Багратиону ван бојног поља.

На санктпетербуршким баловима године 1800. био је, по обичају, у средишту пажње, увек окружен радозналим слушаоцима. У то време као супарник се појавила седамнаестогодишња лепотица, грофица Катарина Скавронска, кћерка богатих и познатих родитеља, увек окружена многобројним удварачима.

Већ тридесетпетогодишњак и не много наочит, кнез Багратион привлачио је пажњу, пре свега, својом војничком славом и аристократским круговима несвојственом искреношћу у опхођењу. Грофица Скавронска одлучила је да ствар узме у своје руке. Прва му је пришла и сметеном кнезу рекла да храбром генералу не приличи да избегава нејаку жену. И Багратион је први пут осетио љубав.

У причу се, међутим, умешала породица Скавронски. Њихова мезимица може да пође само за неког ко одговара њеном пореклу и богатству, а цела Русија је, тврдили су брижни родитељи, била упозната с новчаним тешкоћама генерала и кнеза Багратиона.

И вероватно од женидбе кнеза Багратиона грофицом Скавронском не би било ништа да цела прича није стигла до цара Павла I. Он је, једноставно, родитеље Скавронске обавестио да очекује позив на венчање њихове кћери и његовог генерала. И, 2. септембра 1800. године у дворској цркви Гачинског дворца грофица Катарина Скавронска постала је кнегиња Багратион.

Брак је био прилично буран. Кнез је ратовао, а кнегиња крстарила Европом, непрекидно тражећи још новца. Никада се нису званично развели, али су веома кратко живели заједно.

Багратион се и због тога најбоље осећао на бојном пољу и на обуци војника. Непрестано се трудећи да своје јединице не спрема за параду него за борбу, успео је да официрима забрани уобичајено ношење перика и обавезно пудерисање пре боја.

Тешко је и само побројати битке у којима је Петар Багратион играо важну, ако не и најважнију улогу. У борбама са Французима у Аустрији, 1805, успео је да сузбије напад знатно бројније армије Наполеоновог зета, маршала Мира, код Шенграбена. Кнез Багратион је стекао виши чин генерал-лајтнанта. Другог децембра 1805. био је код Аустерлица са Кутузовим, истакао се у бици код Пројсиш Ајлауа, те Фридланда. У историји је остао упамћен његов такозвани "ледени поход" преко залеђеног Ботинског језера када је, у руско-шведском рату 1808-1809, освојио Аландска острва.

Учествовао је у руско-турском рату 1806-1812. Као командант Дунавске армије, предводио је војну кампању против Турака на доњем току Дунава и на Балкану. Са својом армијом је у августу 1809. успешно прешао Дунав и освојио већи део Добруџе, која је тада била део Османског царства.

Кнез Багратион је почео опседати град Силистрију, али је одустао од опсаде када је на њега кренула знатно бројнија турска војска. Тада се повукао са Балкана, преко Дунава у Бесарабију. Био је унапређен у пешадијског генерала.

У отаџбинском рату против Наполеона, 1812, кнез Багратион је командовао Другом армијом, којом се успешно повлачио. Посебно се истакао у бици код Бородина 7. септембра 1812, у којој је командовао левим крилом руске војске.

Француски напад је почео у пет сати изјутра. Наполеон је највећи део снага бацио управо на лево крило руске армије, оно које је било најрањивије. На кнеза Багратиона сручиле су се снаге маршала Мира, Неја и Давуа. Прве нападе одбила је руска артиљерија и брза пушчана паљба. Маршал Даву је пао, рањен у главу, али није погинуо, док је коњ под њим убијен. Већ код тог првог јуриша на Багратионове стреласте ровове, неку врсту импровизованових шанчева, страдало је неколико француских генерала и команданата пукова.

У седам сати Наполеон је наредио да се 150 топова окрене према линији коју је држао Багратион. Узалуд. Отпор није јењавао. Маршали су од француског војсковође тражили ново појачање.

Багратион је чврсто одлучио да ове ровове никако не преда, било је јасно да ће или и он сам погинути или ровови неће бити заузети. Око 11 сати 400 топова, више од две трећине целокупне непријатељске артиљерије, засуло је гранатама ровове Багратиона. Била је то припрема за још један јуриш.

Багратион је јасно осетио да Французи спремају одлучујући напад, стога је он кренуо у контранапад који су Французи зауставили. Онда су они навалили. Гренадири 57. пука су, с пушкама на готовс, не пуцајући, јурили на ровове. Нису пуцали да не би губили време, а док су их руски меци косили, Багратион је кренуо опет на Французе.

Туча картеча из француске батерије просула се по браниоцима руских ровова. Једно од тих зрна погодило је Багратиона и здробило му бутну кост. Ћутећи да не би узнемирио своје војнике, док је крв липтала из ране, генерал - кнез само је склизнуо с коња. Успели су да га придрже и положе на земљу. Сва униформа и све рубље на њему били су крвави, са једне ноге скинута му је чизма, глава је била упрскана крвљу и изнад колена видела се велика рана. Лице му је било опрљено барутом, бледо, али спокојно. Затим су га однели.

Оно чега се прибојавао и због чега је једно време надјачавао ужасни бол, догодило се. Зачас се пронела вест да је погинуо и унела панику. Око подне, пошто су однели тешко рањеног Багратиона, Друга армија - цело лево крило које је било под његовим заповедништвом - била је у таквом стању да су њени делови тек на пушкомет од места битке могли да се доведу у ред.

Генерал пешадије кнез Петар Багратион је, седамнаест дана после рањавања, 24. септембра 1812. у селу Сима умро од гангрене не дозвољавајући лекарима да му ампутирају ногу.


Битка код Бородина била му је сто педесета по реду, а све за четрдесет седам година живота.