Izvor: TvojPortal.com, 01.Dec.2011, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Znam šta smo radili prošlih leta
Tvojportal.com Najveći apsurd našeg poslednjeg veka, veka stradanja i lutanja, je to što smo više puta dovedeni na ivicu istrebljenja da bi poklonili slobodu narodima u najmanju ruku neprijateljski nastrojenima, a da gotovo ni prstom nismo mrdnuli kada je naš narod bio proterivan iz svojih domova. I kao po najmračnijem mogućem scenariju, naše vođe bi prvo taj narod podsticali na bunt, a potom bi ih kritikovali, pozivali na „prihvatanje realnosti“, okretali leđa...
„Neko voli ovo, neko voli ono, a ja i ti mali uvek nešto novo...“ gruvala je Viki avgusta 1995. sa naših televizora. Na programu čuveni brend RTS-a devedesetih „Leto na Adi“, Srbi u Srbiji podeljeni u dve grupe. Na one koji su stvarno na Adi i one koji kulturno-umetnički program sa Ade gledaju na TV-u. Srbi iz Krajine su svi u jednoj grupi. U beskonačnoj traktorskoj koloni koja pristiže u Srbiju. Nema toga na našim TV-ima, ali dolazi program uživo. Stižu u naše gradove izbezumljeni. Traktore voze ili golobradi ili sedokosi. Prolaznici ih merkaju ispod oka: “Samo ste nam još vi falili, kao da nam je malo naših briga“. Snalažljiviji im prodaju neophodne namirnice po desetostrukim cenama. Prodaje se i voda, vešto natočena u plastične flaše za našu braću, po ekskluzivnim cenama.
Hrvati su dovršili jedini posao koji su u svojoj povijesti uspešno radili- istrebljivanje srpskih civila. A mi kao i uvek nismo to za zlo uzeli. Osamnaeste smo im sve oprostili zarad ostvarivanja sna kratkovide beogradske elite, zarad južnoslovenstva, šta god to bilo. Voleli smo da nas vole Hrvati i Slovenci pa je prosto bilo logično da se stidimo svojih Krajišnika, onako kosmatih, glavatih, rudimentarnih. A kako se ne bi njih stideli, kada smo se stideli i svojih opanaka, gunja, šajkače. Više nam je prijala franjevačka uglađenost. Ne mogu da se ne setim dela Dučićevog amaneta mom narodu „Verujem u Boga i Srpstvo“ u kome on poredeći novac koji je Kraljevina Jugoslavija izdvajala pojedinim banovinama, navodi podatak da je budžet Vrbaske banovine (bosanske krajine) tek neznatno bio veći od budžeta Univerziteta u Ljubljani!? Za oko 120. 000 srpske dece u ovoj Banovini nije bilo sredstava ni za najosnovnije školovanje.
Četrdesetpete smo oprostili zarad bratstva i jedinstva, šta god to bilo. Male su bile Una, Drina, Sava, Bosna, Vrbas i druge reke da ponesu sve srpske žrtve. Bezmalo milion srpskih mučenika je postradalo na raznim gubilištima širom NDH. Prva hrvatska država novije istorije bila je ništa drugo nego gigantska fabrika smrti, sa brojnim specijalizovanim odeljenjima. Između ostalog vredi pomenuti i to da je na teritoriji ove „države“ postojao jedini specijalizovani koncentracioni logor za decu u istoriji Evrope. Evropski, bez dileme.
Završni pogrom smo takođe oprostili u ime zajedničke evropske perspektive, u ime multikulturalnosti, civilnog liberalnog društva, šta god to bilo. Ali ne samo oprostili. Ovoga puta smo se i izvinili.
Poslednje primerke ovih zapadnih Srba, poznatijih kao krajišnika možete pronaći po beogradskim buvljacima, po na brzinu sklepanim naseljima po obodu prestonice, po ponekim vojvođanskim selima ili prihvatnim cenrtima gde pojedini „žive“ već sedamnaestu godinu. Prepoznaćete ih po najtoplijom interpretacijom srpskog jezika. Prepoznaćete ih po veseloj graji, jako neobičnoj prisnosti za vek u kome žive i za kontinent na kome žive, prepoznaćete ih po toplim i dobroćudnim očima u kojima kao da još pucketaju vatre iz Kočićevih, Ćopićevih i Matavuljevih priča. Samo još tamo...
Muka Kosovskih Srba nas nije puno više pogađala. Dobro, navijali smo malo za njih letos, kada su krenule te barikade (na naš nagovor) ali sada je vreme da se to batali, nećemo valjda ugroziti evropsku perspektivu čitave države zbog njih par stotina hiljada.
Mi naše Kosovce nazivamo kosovarima. Neko nas je ubedio da su svi oni za debele pare prodali šiptarima svoje kuće, a sad se šepure po našim gradovima. Tako da kad pred sebe postavimo dilemu Kosovo ili Evropa nije nam teško da izaberemo, zašto da se mi borimo za Kosovo kada je to neko drugi već prodao. Znamo svakog pridošlicu sa Kosova koji je sagradio dvospratnicu u našoj blizini, nešto slabije poznajemo hiljade mučenika koji pokušavaju da zaspu na upišanim dušecima po sabirnim centrima širom Srbije. To je tema koja nas manje zaokuplja.
Hajde da se prisetimo kako je sve počelo. Nasilno iseljavanje Srba sa Kosmeta i naseljavanje arbanaskih plemena otpočelo je sredinom šesnaestog veka. Traje uz simbolične prekide do dana današnjeg. Eskaliralo je u poslednjih sedamdeset godina. Dok su njihovi drugari iz NDH maljem i nožem korigovali etničku sliku zapadno od Drine, Albanci iz fašističkog protektorata pod radnim naslovom Velika Albanija su sličnom metodologijom to činili južno od Ibra (opštine južnog Kopaonika ili severa Kosova nisu bile čak ni u vreme Velike Albanije pod šiptarskom kontrolom, one su pridodate pokrajini tek kasnije u zlatna Titova vremena). Blizu pola miliona Srba je do 45-te napustilo Kosovo i Metohiju, a najzanimljiviji deo priče je to što im je povratak bio zabranjen i nakon „oslobođenja“. Nastavak uspostavljanja etničke premoći podudara se sa usponom Albanske mafije u zapadnoj Evropi i Americi. Veliki novac dobijan prodajom heroina, oružja, roblja je trošen trojako. Otkupljivana su Srpska imanja po visokim cenama, formirane su terorističke grupe za zastrašivanje onih koji ne žele svoje da prodaju, i na kraju finasirane su uticajne ličnosti vazda potkupljivog zapada da lobiraju „pitanje Kosova“. Doduše nezavisnost su samo avansirali od heroinskog novca, poslednju ratu su platili našim bubrezima, srcima, jetrama, plućnim krilima i drugim potrebštinama povađenim u „žutoj kući“ na kraj sela i poslatim u zapadni demokratski svet da nađu sebi nove vlasnike. Konačno, došle su i 99-ta i 2004-ta, a onda i 17. ferbruar 2007-me i korak po korak došli smo do barikada. Razjedili bi se posle nekog nasilja nad Srbima sa Kosova, promrljali sebi u bradu: „Mamu im šiptarsku“, pa se onda vratili svojoj sivoj svakodnevnici. Kada su marta 2004-te posle sramne izmišljotine o davljenju dečaka u Ibru, bezočnije laži i od Račka i Merkala, krenuli da ruše i proteruju bili smo zatečeni. Ćutali su i oni Srbi koji se zalažu za istorijsko pomirenje Srba i Albanaca kao dva naroda koji dele evropske civilizacijske vrednosti. Ćutali i gledali kako bezumno pleme zastrašujućom brzinom ruši crkve, manastire, kuće, sela... Kao „osmi punici“ verali su se po crkvama u plamenu, u hrišćanskoj evropi. Ubijali su tako brzo da ovoga puta ni Hašim ni Ramuš nisu uspeli da povade organe otpisanima, čist gubitak...
Uh, kako smo bili besni, napili smo se kao džukele, pa potpalili Jusufspahiću džamiju, pa smo pevali uvredljive pesme. Sila smo mi.
Letos, da prekratimo pauzu između Đokovićevih uspeha napujdasmo ih na barikade. Da mi Tačiju pokažemo zube. Naš odlučni predsednik, njegov kratkonogi pandur, pa specijalni Borko, govore kako stvari mora da se vrate u pređašnje stanje, da su zahtevi Srba opravdani, a onda Preokret. Juče je predsednik Tadić pozvao Srbe da uklone barikade, da ne ometaju Srbiju na evro-putu bez alternative. Za njim, u jedan glas i svi državni funkcioneri, plus naravno personalni asistent Mike Špiljka i Latinke Perović, Vuk Drašković glavom i bradom. Da stave do znanja da misle ozbiljno, potrudio se ministar vojni koji je Srbe nazvao balvanima. E, Srbe balvanima. Šule Balvan!
Ali avaj, ni sva naša snishodljivost nije dovoljna. Danas Ketrin Ešton kaže da ne samo da treba da se uklone barikade, već da Srbija treba da ukloni i organizatore pobune. Ne mogu da se ne setim kada je onomad njena drugarica Hilari pozvala Libijce da „uklone“ Gadafija. To se danas izgleda tako uklanja. Ma uklonićemo sve, samo neka daju taj status kandidata.
I tako prolaze naša leta, i dalje nam pristižu sunarodnici na traktorima, a mi jadni, nek nam Bog oprosti, ćutimo i pravimo se Englezi. A Englezi, i oni drugi, posao privedoše kraju a da pisnuli nismo. Stid će nas nadživeti, a možda ni on.
V.M.
SrbijaKosovotvojportalbarikadekrajina
