Izvor: Politika, 15.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sužava se prostor normalnosti
Uglavnom ekstremni stavovi dobijaju pravo građanstva, a ja znam da je jako mnogo normalnih ljudi ljudi koji žele da taj prostor normalizuju
Predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonja Liht našla se, kako sama kaže, "u zanimljivoj situaciji". Predstavnice nekih nevladinih organizacija tvrde da je ona deo "vladinog sektora" i da "zastupa Koštuničine interese", dok je jedan ministar iz vlade Vojislava Koštunice naziva lažovom. "Ja iz toga mogu samo da zaključim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se u ovoj zemlji sužava prostor normalnosti. Uglavnom ekstremni stavovi dobijaju pravo građanstva, a ja znam da je jako mnogo normalnih ljudi, ljudi koji žele da taj prostor normalizuju", kaže Lihtova, koja od početka osamdesetih godina radi u civilnom sektoru. Po sopstvenoj proceni, osnovala je najmanje dvadeset nevladinih organizacija, a sada je na čelu fonda koji se pod pokroviteljstvom Saveta Evrope bavi edukacijom političara.
Rasprava o ulozi nevladinih organizacija razvila se pošto su u dva pisma osam NVO od Evropske unije zatražile nastavak pritiska na Srbiju i pošto se zatim 17 organizacija u svom saopštenju tome usprotivilo. Zašto ste Vi potpisali ovo poslednje pismo?
Moram da kažem da ja ono prvo pismo četiri nevladine organizacije, koje je očigledno tvrđe od ovog drugog koje se pojavilo dan kasnije, nisam mogla nigde da nađem. Samo sam pronašla vest koju je o njemu napravila agencija Beta. Zašto na ovome insistiram? Suština, bit, nevladinog sektora, civilnog društva mora da bude transparentnost. Ali ja to pismo, koje su uputili Fond za humanitarno pravo, Građanske inicijative, Žene u crnom i Inicijativa mladih ne mogu da nađem celo. Kad oni već izlaze u javnost, onda imaju obavezu da to pismo bude javno. Užasno je važno da ta transparentnost postoji i zato se ja u ovoj priči ne osećam dobro do kraja, jer nisam do kraja videla oba dokumenta. Očigledno je, iz svega što se desilo, da je traženo na ovaj ili onaj način... ovo drugo pismo gospođe Sonje Biserko, Biljane Kovačević-Vučo, Jadranke Jelinčić i Obrada Savića je izgleda nešto blaže, ali i u jednom i u drugom se traži nastavak pritisaka, odnosno uslovljavanje nastavka pregovora sa Evropskom unijom potpunom saradnjom sa Hagom. Ono što sam ja rekla je da mislim da u ovom trenutku, baš zato što nemamo vladu, baš zato što se, koliko nam je svima poznato iz nezvaničnih izvora, bitka između ostalog vodi upravo oko tih tema, moramo da podržimo one koji insistiraju i na punoj saradnji sa Hagom i na punoj saradnji sa Evropom. Nama je neophodno i jedno i drugo. Ja sam potpuno ubeđena da su integracija u Evropsku uniju i integracija u NATO najbolje za budućnost Srbije, kao što je i saradnja sa Hagom neophodna da se ponesemo sa teretom ratnih zločina.
Kako onda dolazi do toga da Vas optužuju da ste "Koštuničina nevladina organizacija"?
Osnovni problem je da se ako se ne slažete u svemu i potpuno sa određenim stanovištem za koje ljudi misle da oni jedini predstavljaju, ako imate svoj sud, makar on bio i tvrđi od njihovog po nekim pitanjima, vi ste onda po definiciji neprijatelj. To je taj manihejski, crno-beli pristup, koji je neprimeren, neprihvatljiv za civilno društvo. On ukazuje na intelektualnu ograničenost, odnosno na glupost i ako ljudi hoće da budu glupi to je njihovo pravo, mi tu ne možemo ništa, ali civilno društvo je toliko razgranato, ono po definiciji zahteva dijalog, debatu, sumnju. Sumnju! Ničega toga više izgleda nema. To je ono na čemu ja insistiram. Promeniti diskurs, otvoriti debatu! Svih onih godina kada je Milošević na jedan autoritaran i sve više diktatorski način vladao ovom zemljom, kada su mediji kažnjavani, novinari ubijani... govorili smo da ne možemo da otvorimo tu debatu, jer imamo ovog neprijatelja kome bismo time dali argumente da ruši sve nas. Ne može se tako živeti celog života. Miloševića više nema. Ljudi mogu da misle šta god hoće. Ja im neću braniti da misle ni o Vojislavu Koštunici, ni o Borisu Tadiću, ni o Čedi Jovanoviću, ni o bilo kome drugom šta god hoće, ali se ne može tvrditi da je ovo autoritarna zemlja, autokratija, odnosno diktatura. A nije ni dobra, razvijena demokratija, jer smo previše siromašni i previše gurnuti na periferiju zbivanja. Međutim, ako ne razvijemo javnu debatu o svim bitnim temama, nikada nećemo razviti našu demokratiju. Volela bih da mi neko objasni zašto su ta dva pisma bila neophodna, možda će me ubediti da jesu, ali niko ne pokušava da me ubedi. Mene istog trenutka etiketiraju da sam "Koštuničina vladina organizacija". E pa nisam.
Zašto naša javnost ne pravi razliku između nevladinih organizacija? Ona Sonju Biserko, Biljanu Kovačević-Vučo i Natašu Kandić posmatra kao jednu celinu.
A nisu.
Nisu. Znamo da je Nataša Kandić za vreme bombardovanja išla na Kosovo da brani ozbiljno ugrožena ljudska prava Albanaca.
Pokazala je ogromnu hrabrost.
Ali, javnost ne primećuje tu razliku.
Pre svega, javnost jako malo zna o nevladinom sektoru. Moja je želja da se otvori debata i da bi ona razumela više. Javnost još manje zna o nijansama po kojima se razne organizacije razlikuju. Možda ne bi ni morala da to zna, ali dolazi do poistovećenja zbog neznanja, ali i zbog toga što vrlo često ona javnost koja je neprijateljski okrenuta prema nevladinom sektoru tretira te tri organizacije, te tri osobe kao da među njima nema nikakve razlike. Ali, nije osnovna razlika između Helsinškog odbora, Jukoma i Fonda za humanitarno pravo samo u ljudima koji ih vode, već i u onome što rade. Međutim, pošto se redovno više pažnje daje raznim ekscesnim situacijama nego suštini njihovog rada, onda se naravno jako malo zna o tom radu. Na drugoj strani, neke od ovih osoba s vremena na vreme izlaze sa jako ispolitizovanim stavovima, previše ispolitizovanom za ljude koji se bave ljudskim pravima i onda sami odvlače pažnju od onoga što je njihov rad. Ali, to je prosto individualni metod rukovođenja jednom organizacijom u koji se ja ne bih mešala. Mogu da se slažem ili ne slažem sa onim što oni kažu, ali za to je potrebna ozbiljna debata u kojoj će se o svemu tome razgovarati. Zašto se ova stvar ovako zaoštrila? Zato što je očigledno ogromnom broju nevladinih organizacija ozbiljno počelo da smeta da se ceo nevladin sektor poistovećuje sa nekolicinom.
U isto vreme napada Vas i jedan član odlazeće vlade, ministar pravde Zoran Stojković, i to prilično grubo.
Gospodin Stojković me je nazvao lažovom i čak je rekao da je to laž koja ide u sferu patologije. U svom saopštenju izdatom posle emisije "Utisak nedelje" 27. marta rekao je i da je laž da je on presudio mom suprugu Milanu Nikoliću 1984. godine, a presudu je on potpisao. On u tom saopštenju kaže da moj muž nije osuđen što je išao na sastanke, već zato što je pisao tekstove u Americi, kaže da osuđen zbog klevete, a ne zbog neprijateljske propagande, kako piše u presudi. Iz tog kratkog teksta ja sam došla do sledećeg zaključka: Zoran Stojković bi i danas osudio mog muža, a osudio bi i mene. Ja sam se pitala čitajući odgovor sudije Stojkovića, koji uzgred rečeno preti da će me tužiti u jednom trenutku, da li on ima svest o tome da mehanizam lustracije mora da krene. Ja ne bih, verujte, pomenula ime Zorana Stojkovića da je on ijednom pokazao da mu je žao. Međutim, umesto da pokaže da mu je žao, ili bar da ćuti, on se usuđuje da napada i da preti. Ja to stvarno smatram nečuvenim i ne mislim da je to samo njegova odgovornost. To je ozbiljna odgovornost vlade u kojoj je on ministar pravosuđa.
Milan Nikolić je pozvao premijera Koštunicu kad je objavljeno da će Stojković biti ministar pravde. Šta mu je Koštunica tada rekao?
Ja sam prisustvovala tom razgovoru. On je, između ostalog, podsetio tadašnjeg kandidata za premijera da je u dokaznom materijalu bila i njegova knjiga. Policija je uzela knjigu Koštunice i Čavoškog u jednom od pretresa stanova i ona je uvrštena u dokazni materijal. Podsetio ga je šta se sve događalo u "procesu šestorici" i šta se desilo sa knjigom Nebojše Popova "Kontra fatum". Onda je premijer rekao da je on to zaboravio, da prosto nije o tome razmišljao, da je Zoran Stojković dugogodišnji član njegove stranke i da je to prošlo sve partijske instance i da se ne može promeniti. Ja bih želela da pređem preko te stvari, ali ne mogu, jer čovek očigledno stoji iza onoga što je tada uradio.
On kaže da nije on osudio grupu u kojoj je bio i Vaš suprug, već da je to uradio Vrhovni sud.
Jedan moj poznanik, koji je advokat, kaže da naravno da ih nije Stojković osudio, nego narod. U svakoj presudi piše "u ime naroda". I to je mogao da kaže. To je, naravno, besmislica. Presudu je potpisao sudija Zoran Stojković. On je Miću Milića osudio na dve godine zatvora, Dragomira Olujića na godinu dana, a Milana Nikolića na godinu i po. Vrhovni sud je kasnije te kazne ublažio. Bit problema je to da on nijednom rečenicom ne pokazuje da je svestan toga šta je radio i da je član 133 Krivičnog zakonika o "neprijateljskoj propagandi" gušio slobodu reči. On tvrdi da je Milana osudio za klevetu. Kakvu klevetu! On ga je osudio zato što "može da misli, ali ne može da kaže" i što je "pisao tekst u Americi". Mene dodatno pogađa i to što Zoran Stojković koji mene naziva lažovom istovremeno ponavlja tu apsolutnu neistinu da je od međunarodnih stručnih krugova pohvaljen za to kako je vodio suđenje. Neka pokaže jedan jedini dokument. Ja mogu da mu pokažem na stotine tekstova koji su pisani o tom suđenju, koje je nazvano poslednjim staljinističkim suđenjem u Istočnoj Evropi. Ko je hvalio Zorana Stojkovića? Ja bih to stvarno volela da vidim.
Ima li javnost na raspolaganju neki mehanizam da spreči da se u novoj vladi nađe neki novi Stojković?
Bojim se da nema. Jedini mehanizam je apelovanje na odgovornost stranaka koje će ući u tu vladu da pokušaju da shvate da je zemlja u velikoj krizi i da daju najbolje, a ne najposlušnije svoje ljude.
Vladimir Radomirović
[objavljeno: 15.04.2007.]
