Izvor: Politika, 09.Nov.2010, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spasavanje poručnika Dejvisa
Čim sam se spustio na teritoriju Srbije, prišao mi je jedan krupan čovek i stavio šake na moj vrat. Pomislio sam da će da me zadavi – ali usledio je srpski poljubac, tri puta u obraz...
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – „Đorđa Vujnovića sam upoznao tek posle rata. On je bio u Italiji, u OSS-u je imao je veoma odgovoran posao: da pripremi svu logistiku za našu evakuaciju, da slama otpor Britanaca koji su se protivili njegovom planu...”
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Ovo nam kazuje pukovnik (u penziji) Čarls Dejvis, jedan od 432 američka avijatičara koji su 1944. godine bili prinuđeni da se iz pogođenih aviona, prvo spuste u Srbiju, odakle su potom u spektakularnoj „Operaciji Helijard” u avgustu 1944. evakuisani u Italiju.
Razgovor smo, na njegov predlog, vodili u restoranu „Srpska kruna”, u varoši Grejt fols („Veliki vodopadi”) u državi Virdžinija, tridesetak kilometara od centra Vašingtona. „Srpska kruna” se reklamira sa svojim ruskim i francuskim specijalitetima; na meniju je 30 vrsta votki i samo jedna šljivovica, ali se ipak mogu poručiti srpska salata sa feta sirom i ćevapčići.
Unutra je zadržan ambijent koji su uredili prvobitni vlasnici, srpski imigranti koji su od ovog posla u međuvremenu odustali: velika platna sa portretima srpskih vođa: Karađorđa, Njegoša, Draže Mihailovića... I naravno, posebno uramljen grb srpskog prestola.
Pukovnik Dejvis, iako je napunio 90 godina, sam se dovezao na sastanak. Kao predsednik Komiteta spasenih avijatičara, pokazuje nam memorandum tog udruženja sa imenima kako OSS (tajna služba, praktično prethodnica CIA) operativaca, tako i kolega, vazduhoplovaca. Nažalost, konstatujemo zajedno, mnogi sa tog spiska nisu više živi.
Kao mladi poručnik Čarls Dejvis je bio zadužen za aktiviranje tereta bombi u misiji bombardovanja rumunskih rafinerija koje su služile Hitleru. Evo, u najkraćem, njegove priče:
„Već na putu ka cilju, izgubili smo jedan od četiri motora. Stigli smo ipak do Brašova, izručili bombe, ali smo pogođeni i ostali bez još jednog. Pošto nam je ostao po jedan motor na svakoj strani, pilot je uspevao da održi avion na kursu. Želeli smo da pređemo Dunav, da budemo iznad Srbije. Kad smo to učinili, osećali smo se mnogo izvesnije. Brifing za Srbiju je bio da ako se sretnemo sa ljudima sa crvenom zvezdom na njihovim kapama, to je OK, to su Titovi borci, partizani. Rekli su nam da tamo postoji još jedna grupa, ali da o njoj nema dovoljno informacija.
Kad smo shvatili da ne možemo dalje, jer su naši pregrejani motori mogli da otkažu u svakom momentu, počeli smo da iskačemo. Ja sam bio među poslednjima, posle mog otvorili su se samo padobrani pilota i kopilota. Avion se srušio dok smo još bili u vazduhu. To je čudan osećaj: da smo ostali manje od minut duže, bili bismo u toj vatrenoj lopti.
Pri prizemljenju nisam bio dovoljno pažljiv, tlo sam dodirnuo samo jednom nogom i slomio zglob, tako da sam ostao nemoćan na zemlji.
Začuo sam glasove iz obližnje šume, a prema meni je krenuo jedan stariji čovek, i kad je bio na desetak metara od mene, pitao me je da li sam Amerikanac ili Englez. Rekao sam „Amerikanac” i pokazao mu zastavu na mom rukavu. Kada mi je prišao, stavio je šake na moj vrat. Gotovo je, ovaj će da me zadavi, prostrujalo mi je kroz glavu. Umesto toga, usledio je srpski poljubac, tri puta u obraz.
Ime tog čoveka je, kako sam kasnije saznao, bilo Jeftović, iz sela Leušići, sa područja Ravne Gore. Moja i njegova porodica danas su jedno, tako smo se davno dogovorili.
Mi smo se spustili na teritoriju Prvog ravnogorskog korpusa generala Mihailovića kojim je komandovao kapetan Branko Vuković, koji je posle rata živeo u Kaliforniji, u gradu koji je bio dva sata od grada u kojem je živeo moj sin, tako da kad god sam posećivao sina, sretao sam se i sa Brankom.
U Srbiji, među seljanima i četnicima, proveo sam 66 dana. Najjači utisak je gostoljublje ljudi i njihova velikodušnost: davali bi nam svoje krevete, dok bi oni spavali na podu. Delili su s nama i ono malo hrane što su imali, uglavnom sasvim crni hleb i kozji sir. Po parče hleba i tog sira jeli smo oko devet ujutru i ponovo oko četiri po podne, kad bi se oni vratili sa polja. Jedino čega je bilo u obilju, bila je rakija šljivovica.
Živeli smo tako što smo se stalno premeštali s mesta na mesto: samo pet-šest puta za to vreme proveli smo dve noći uzastopno u jednoj kući. Morali smo da se krijemo od Nemaca.
Nisam znao da se sprema evakuacija sve do uoči dolaska aviona i njihovog sletanja na zemljanu pistu koju su seljaci i naši ljudi od jedne livade uredili gotovo golim rukama, samo uz pomoć volovskih zaprega. Zbog svoje povrede bio sam prvi koji se evakuisao, ali srećom i ostali su se vratili bezbedno.
Kad smo se vratili u Italiju dobili smo naređenje da o svemu ne govorimo. U početku je to bilo zato što je misija još bila u toku, završena je tek krajem decembra 1944. godine. Ali posle rata, niko od nas o tome nije govorio bar 10 godina. Kad je jednom nešto proglašeno tajnom, to je za stalno, dok se ne skine...”
Pukovnik Dejvis je, zajedno sa Đorđem Vujnovićem, bio u delegaciji koja je 2005. uručila američku Legiju časti posthumno dodeljenu generalu Mihailoviću još 1948, njegovoj ćerki Gordani. Znao je, kaže, da je ona rat završila kao partizanka...
***
Pozvao sam telefonom Đorđa Vujnovića, koji mi je, kao istinski gospodin, zahvalio na pažnji i tekstovima koje sam napisao povodom odlikovanja „Bronzana zvezda”, dodeljenog mu za podvig iz 1944. tek prošlog avgusta, a uručenog prošlog meseca. Poželeo mi je dobro zdravlje.
I ja njemu.
Milan Mišić
----------------------------------------
Jedini
Đorđe Vujnović je jedini danas živ operativac OSS-a koji je neposredno organizovao ili učestvovao u „Operaciji Helijard”.
Od trojke koja je evakuaciju oborenih američkih i savezničkih avijatičara organizovala na licu mesta, na području Ravne Gore, Đorđe Musulin je preminuo 1987. u 72. godini. Nikola Lalić, koji je posle rata pet godina proveo kao agent CIA u Grčkoj, umro je 2001. u 85. godina. Artur Đubilijan, njihov radio-operater, na poslednji put je ispraćen u martu ove godine. Đorđeva supruga Mirjana, čije je pismo mužu podstaklo operaciju spasavanja, preminula je 2003. u 90. godini, posle 62 godina braka sa Đorđem. (Kraj)
objavljeno: 10.11.2010.
Pogledaj vesti o: Organizacija Obraz
