Izvor: Politika, 01.Jul.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sjaj i beda „Fejsbuka“
Po poslednjim istraživanjima u Engleskoj, u drugoj polovini prošle godine došlo se do podatka da su ljudi pre spremni da daju ključ od stana nego da daju šifru svog „Fejsbuka” ,a fenomenom ove društvene mreže bavili su se i učesnici „Politikinog“ okruglog stola „Moć medija u Makluanovom globalnom selu“
POLITIKA: Da li mediji ubijaju kulturu, šta je Makluan predviđao, a šta se desilo?
Stanko Crnobrnja: On je predviđao da mediji stvaraju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nove uslove, da determinišu.
Sanja Domazet: Pa i kultura mora da se prilagodi novim uslovima.
Stanko Crnobrnja: Dopalo mi se ovo što je koleginica malopre rekla, koliko se brusi kritička svest, s obzirom na tu silnu količinu informacija koja je sada putem Interneta dostupna. Opet je Maklaun, u svojoj provokativnosti, imao nešto što ću sada malo da citiram, doslovno bezobrazno. On kaže: „Hrana za mozak je kao i hrana za telo, ono što ulazi nikada nije isto kao ono što izlazi.“ U suštini, sa tim ekstremnim sajtovima, i sa svim tim podacima koje dobijamo putem Interneta i drugih medija, uspostavlja se neki sistem stvaranja autoriteta, kriterijuma i standarda po kojima mi to apsolviramo, prihvatamo i recikliramo u neko svoje znanje, neku svoju ličnu kulturu, svoju ličnu korist. Velika je stvar to što novi mediji proširuju mogućnost izbora, i to je Makluan vrlo jasno rekao. Mogućnost izbora postaje sve veća i veća, i, zapravo, svi odgovori su tu. Vi uđete na „Gugl”, pitanje je samo koje pitanje postavljate.
Milena Dragićević-Šešić: Pošto je mogućnost izbora veća, da se vratimo na temu kulture. Da bi mogla kulturna ustanova da dođe u centar pažnje, da bi mogao gledalac, korisnik Interneta, da stigne, da banalizujem, recimo na Venecijanski bijenale, praktično i jedna takva manifestacija pravi dva paralelna toka.
Jedan tok je ovaj kulturološki, otvaranje izložbe, nacionalni paviljoni, onakvi i ovakvi, a drugi tok je Vi-Aj-Pi, i ceo grad Venecija. Abramovičeva jahta zauzme pola Venecije, Šnabel na otvaranje svoje izložbe ne zove slikare, zove Leonarda di Kaprija, i odjedanput novine, „Korijere dela sera“, čija kulturna rubrika prati sve i stvarno ima sve što treba da prati na bijenalu, dve strane pre toga, sad su to dve spojene strane, govore o tome ko je došao, ko je bio, kako se obukao, ko je odseo na jahti, da li je bila Berluskonijeva ćerka. Odjedanput vidite da bijenale menja svoj obrazac i dodaje nove dimenzije da bi bilo zanimljivo medijima. Znači, kultura se adaptira na spektakularnost.
Stanko Crnobrnja: Citiraću Makluana još jednom. I politika i političke partije ustupaju mesto harizmatičkim ličnostima. Angela Merkel i Nemci imaju taj problem, odjednom se pojavljuju u političkoj sferi, neki lokalni, harizmatični likovi koji su amateri u politici, i koji ih razbijaju na izborima. Zašto? Zato što i partije, koje su takođe okoštale strukture, krajem 19. veka i početkom 20. veka, briše ta instant komunikacija između ogromnih grupacija koje se nalaze ne samo u nacionu nego i u dijaspori, koji menjaju pare u sekundi.
Protok kapitala je takođe ubrzan do brzine svetlosti. Na pritisak dugmeta vi promenite milion dolara, prebacite ih odavde i odande i oni se nađu na nekom lažnom identitetu. Vidi se okoštalost i prevaziđenost partijskog sistema koji je ovde nastao, polururalnog, polumedijalnog, koji te harizmatične ličnosti brišu brzinom svetlosti u jednom danu. To što političari oru i kopaju danima, da dođu do nekog efekta, neko zbriše za tri sekunde. Znači, nivelacija značaja i kriterijumi odabira su prepušteni vama, pojedincu u ruke. Nema više institucije koja daje autoritet.
Sanja Domazet: Bilo je genijalnih ljudi koji su na vreme znali da će pojavljivanje u javnosti biti podjednako važno kao i sam događaj. Salvador Dali je u svom čuvenom muzeju Figerasu kao jednu od instalacija stavio haljinu Paka Rabana koju je Gala nosila. To se događa 40 godina pre nego što će se pojaviti ovi izveštaji o Venecijanskom bijenalu. Međutim, mi smo ovde u velikom problemu, iz prostog razloga što kod nas imamo procentualno 6,5 odsto ljudi koji imaju fakultet, 1,5 milion funkcionalno nepismenih ili potpuno nepismenih, a informatički nepismenih koliko hoćete. U toj situaciji vrlo je teško koristiti Internet, uopšte nove tehnologije, na pravi način. Drugo, prepoznati harizmatsku ličnost i ono što jeste harizmatsko veoma je teško, nama to očito ne uspeva, jer se na istoj stranici nalazi Jovan Ćirilov, najugledniji teatrolog, pored lokalne folk zvezde koja će trajati koliko traje i taj dan i sutra za nju više niko neće ni znati. Ali novine su izvestile kako su se oni pojavili jedno pored drugog.
Takođe, imamo problem površnosti podataka koji se pojavljuju kod nas, u našem sajber-prostoru, zbog čega, na primer, ako se dogodi da politički određeni događaj bude važan danas, prvo što će u dnevniku skidati, skraćivati jeste rubrika o kulturi. To ste svi primetili, zato što su svuda i na onlajnu i u novinama najčitaniji sport i crne hronike. Dakle, to se ne krati gotovo nikada, ali krati se kultura. Internet će javiti, na primer, da je umro Apdajk, ali on će javiti samo to i toliko, na „Krstarici” možete doći samo do te informacije. Kod našeg sveta, još uvek, ne samo što mu knjiga nije osnovna, pa će nekada biti elitna, ona kod mnogih još nije ni došla. I imamo strahovit problem, pošto živimo u zemlji gde se živi na šest različitih vremenskih zona. Jedna je devetnaestovekovna, to je ta partijska, druga je ova moderna, to su svi ti naši mladi hakeri, koji mogu da nam poskidaju sve naše profile sa Interneta i uđu u sve moguće mejlove, a između toga se nalaze oni ljudi koji nekako pokušavaju da sve to zajedno povežu, što je veoma, veoma teško. Mi nemamo ni tu bebi-bum generaciju koju su nekada imali na Zapadu, ljude koji su ekonomski moćni, koji kreću u život da prave novac, nemamo čak ni stabilan sistem ekonomski, politički još manje, a u svetu je davno prepoznato šta je harizmatično.
Više niko ne zna u svetu šta je pre 20 godina radio princ Čarls, ali svi znaju za Dajanine haljine koje su izlagane kao izložba, dan-danas niko ne zna šta radi muž Karle Bruni, ali svi znaju da ona nosi blizance. Prema tome, Makluan se i tu ostvario. Takođe, Orvelov veliki brat je tu. Da li postoji stvar koju možemo da sakrijemo, da li postoji nešto u savremenom društvu što se može sakriti?
Amra Latifić: Po poslednjim istraživanjima u Engleskoj, u drugoj polovini prošle, godine došlo se do podatka da su ljudi pre spremni da daju ključ od stana nego da daju šifru svog „Fejsbuka”.
Sanja Domazet: A istovremeno velika većina Engleza, ispitanika u jednoj anketi, na primer, devedesetih godina nije znala da je Engleska ostrvo. I oni imaju svoje globalno selo, svoje karakteristike globalnog sela.
Stanko Crnobrnja: To je isto Makluan rekao, nesposobnost da se koristi novo znanje raste eksponencijalno i u tome je opasnost. Mi dobijamo novo znanje novim medijima. Amerikanac Bakminster Fuler, dakle Bakminster Fuler je tata celog tog pokreta tehnološkog determinizma. Jedan ogroman, megaum. On je rekao, sva tehnologija je otelotvorenje ljudskog uma. I sve što ljudski um osmisli, to je prirodno. Nema neprirodnih stvari, nema neprirodnih materijala, nema ono: plastika – veštačka stvar. Čim smo ga osmislili, znači pripada korpusu prirode i biologije, ili sociobiologije. I tu je Fuler bio veliki, zato što je otvorio put ovakvim misliocima kao što su Makluan i kasnije Džin Jangblad, koji su gurali uporno tu severnoameričku notu kao kontru evropejskoj koja je bila jako sterilna, vrlo egzaktna, vrlo naučno fundirana, ali bez novog kontakta sa afektom, i jednostavno, tu se malo pogubila u tom kruženju.
Milena Dragićević-Šešić: Vidimo koliko smo nesposobni da koristimo novo znanje. Sve ustanove u kulturi imaju znanje o Internetu, gotovo sve imaju svoju „Fejsbuk” stranu, ali ga apsolutno ne koriste, niti znaju kako. Jednostavno, formirani smo u drugom vremenu, nismo adaptirani, ne znamo ni šta bismo s „Fejsbuk” stranom, da li i kako da je koristimo.
POLITIKA: Može li da se dovede neki mladi čovek u tu kulturnu ustanovu koji to zna da koristi?
Milena Dragićević-Šešić: Naravno da može. Imamo ogroman broj mladih nezaposlenih sa vrlo specifičnim znanjima i sposobnostima čije isključivanje iz radnih procesa i iz života prosto blokira zajednicu, unazađuje je.
POLITIKA: Onda tehnologija postaje jedan ventil mladim ljudima, nezaposlenim, jer da nemaju Internet, tu zabavu, da ne žive u virtuelnom svetu, šta bi radili?
Sanja Domazet: Pitanje je kad virtuelni svet prestaje da bude virtuelni svet. Vama neko zakaže sastanak na „Fejsbuku”, vi se s njim vidite, to više nije virtuelno. Znači virtuelno i realno kreću da se negde sjedinjavaju, prepliću, vrlo je interesantno šta se tu zapravo događa.
POLITIKA: Da li ste se Vi sastali s nekim preko Interneta?
Sanja Domazet: Ja nemam „Fejsbuk”, tako da sam uskraćena za tu mogućnost. Međutim, doći će vreme, život je pred nama.
Milena Dragićević-Šešić: Ja primam puno informacija o kulturnim događajima posredstvom „Fejsbuka”, stvarno ga koristim kao komunikaciono sredstvo koje mi je dragoceno u tom smislu. Nemam vremena da čitam mnogo različitih novina, meni na „Fejsbuku” razni moji bivši studenti, prijatelji, svojim postovima skreću pažnju na neke događaje. Recimo, sinoć sam otišla na festival nezavisnog stripa, kako bih ja inače saznala za to? Znači, upozorava me na neke događaje koji nisu tako poznati ili na neke koji su jako poznati, ali čujem njihova mišljenja, reakcije, i meni je to jako zanimljivo. Za mene je „Fejsbuk” praktično jedna vrsta novina iz kulture, takav mi je krug prijatelja, niko ne komentariše čak ni pobede Novaka Đokovića, kad otvorim houm, nekom drugom je verovatno sportski profil prijatelja a nekom politički, pa tamo debatuje politički, a 99 posto ljudi ga verovatno koriste isključivo socijalno, u smislu nalaženja partnera, prijatelja, sagovornika...
Sanja Domazet: S druge strane, izgleda da je pojava novih tehnologija morala da se dogodi, jer Norbert Viner je dobio Nobelovu nagradu za to, za polje informacionog sistema.
Stanko Crnobrnja: Za kibernetiku, on je otac kibernetike.
Sanja Domazet: U jednom trenutku kao da je moralo da se desi da jedno informaciono polje uđe u naš život potpuno. Samo je pitanje kada ćemo savladati pravilno rukovođenje svim tim stvarima. Sada je moguće studirati na Oksfordu preko Interneta. I kod nas to polako ulazi, doduše, na privatnim univerzitetima, čini mi se, na državnim ne. Onlajn postaje deo našeg života. A šta će da radi sa onlajnom onaj ko ne zna ni da čita ni da piše, šta njega briga da li novine postoje ili ne postoje, da li padaju tiraži ili ne padaju, kada ih u životu nije ni otvorio, osim „Politiku“, onaj kraj gde su umrlice, da se obavesti o krucijalnim stvarima. O erosu se obaveštava preko ogovaranja, a o tanatosu preko poslednjih stranica „Politike“, ko je umro, ko je živ. Toga na Internetu nema.
Stanko Crnobrnja: Ima na Internetu groblje, možete da zakupite virtuelnu parcelu, svoju, možete da birate mesto, da birate društvo.
Sanja Domazet: To groblje nema vodiča, za razliku od pariskog groblja koje ima vodiča... Mi imamo karakterističan oblik demencije koji ne postoji u drugim krajevima sveta. Naš svet kada postane dementan – a uči nas psihoanaliza da je to iz razloga što nervni sistem odluči da mu je preteško – naši ljudi krenu sebi da kopaju raku. To je poslednja faza. Grobna mesta svi kupuju. Samo, i groblje je relativan pojam. Sećate se u Veneciji šta se događa. Ostaju sahranjeni samo slavni. Posle 12 godina otmeni će ležati i dalje, a oni manje poznati se jednostavno ekshumiraju s tog groblja. To se radi i u Beogradu, i ovde više nema mesta.
Milena Dragićević-Šešić: Pitamo se, ko ubija kulturu? Manje mediji a više naši političari. Pogledajte to što je sada na mestu starog groblja na Tašmajdanu, to je po meni ubistvo, kao i ubistvo Pavića, ovo sa njegovim spomenikom na Tašmajdanu. Političko ubijanje kulture. Jednom politikom spomenika, banalnom. To se dešavalo i u Makedoniji, a ovde udvoričkom, ne znam ni kakvom politikom, dovodi nas u jednu situaciju gađenja, šta drugo reći.
Sanja Domazet: Naši mediji vole da ubijaju pisce dok su živi: sedamdesetih su ubijali Kiša, devedesetih Pavića. Svi oni koji ih nisu čitali i svi oni koji za njih nikada nisu čuli, bili su njihovi najjači kritičari i zato srpski pisci to intuitivno osećaju i ne žive ovde. Van Srbije su David Albahari, Vladimir Tasić, Pištalo... Jednostavno beže, ovo nije plodna sredina za njih, kao što su nekada listom bežali pisci početkom 20. veka iz Rumunije: Brankuši, Sioran, Mirče Elijade, Jonesko. Cela ta generacija je otišla u Pariz i nikada se nije vratila. Male balkanske sredine ne neguju vrednosti. Samim tim, ne znam koliko njima znači Makluan.
Milena Dragićević-Šešić: Ako bi se uvela medijska pismenost u srednjim školama Makluan bi svakako bio temelj.
Stanko Crnobrnja. Neka vrsta bukvara.
Amra Latifić: Po meni baš bukvar.
Sanja Domazet: Nama izgleda treba bukvar za sve. Jeste li analizirali srpski sajam knjiga? Kako ovo, kako ono, kako voditi ljubav, kako kuvati ručak, kako savladati engleski za pet minuta, kako savladati Internet? Mi kao da ništa ne znamo.
Milena Dragićević-Šešić: To je svetski fenomen.
Sanja Domazet: Bila sam u Skandinaviji, kod njih se takve knjige uopšte ne prodaju, vrlo je malo tih knjiga. Izdvojene su negde. Kod nas su centralne u svim izlozima. To je zabluda da se može instant obrazovati.
Stanko Crnobrnja: Da zaključimo. Od Platona do danas u zapadnom svetu nije postojala ni jedna jedina teorija niti teorijska misao o tome kako tehnologija utiče na ljudsku psihu. Makluan je bio prvi u toj oblasti i ta je zasluga istorijski neosporna. On je pokrenuo dalju liniju, utemeljio pravac i na neki način osvestio nas, koji se bavimo medijima, kako da posmatramo upravo taj odnos tehnologije i ljudskih bića, jer se nekada smatralo da je tehnologija nusproizvod razvitka.
POLITIKA: Da li bi bilo ovakvog razvoja tehnologije danas i da nije bilo Makluana? Da li je on na neki način uticao ne samo na teoriju nego i na razvoj tehnologije?
Stanko Crnobrnja: On je jako uticao na mlade generacije, na nove umetnosti koje su se pojavile zahvaljujući novim tehnologijama, ali ne na tehnologiju. Tehnologija se razvija nekim svojim bakminsterfulerovskim načinom, rekao bih. Uticao je, znači, na shvatanje tehnologije i njenog uticaja na ljudsko stanje i stanje humaniteta. Do tada niko nije ni razmišljao o tome da postoji veza između tehnološkog napretka, tehnološkog dejstva i tehnološkog razvitka, i medija, komunikacija i ljudske psihe, odnosno socijalnog ustrojstva. To do tada nije dovođeno u vezu.
Milena Dragićević-Šešić: Ta njegova teorija fantastično objašnjava balkanske ratove. Zašto? Zato što on definiše koji je osnovni medij komunikacije za neko društvo. Mi smo nepismeno društvo, čak i 50 odsto pismenih ne čita novine, možda 20 odsto čita novine, mi smo usmeno društvo. Koji je način mišljenja karakterističan za usmeno društvo? Mitsko mišljenje. Dakle, vi manipulišete emocijama, činjenica ne postoji. Ko čita racionalne argumente, da li činjenica na Balkanu nešto znači? Ne znači ništa, jer smo usmena kultura, o svemu se prepričava, priča. Uprkos svemu, iako pričamo o Gutenbergu, mi još uvek, ni kao nacionalna celina, nismo stigli do Gutenberga.
Sanja Domazet: Da li neko od vas zna kako je Makluan ušao u srpsku književnost i postao deo nje, da li se negde pojavljuje?
Stanko Crnobrnja: Jedino možda kod Mike Oklopa malo, posredno.
Sanja Domazet: Dozvolićete mi da vas dopunim. Krajem osamdesetih, bio je jedan lagani roman koji se zvao „Una“, gde špijuniraju profesora koji upravo predaje na političkim naukama i koji se bavi Makluanovim teorijama. Međutim, Kapor je zaista malo pronjuškao i tu situaciju prebacio u svoj roman koji je tih godina bio jako popularan. Knjiga je bila kultna i za jedno popodne ste mogli da je pročitate. Tako je Makluan ušao u beogradske intelektualne krugove. To je bio afektivan način kako je on stupio na ovo tlo.
K.D.
objavljeno: 02.07.2011.
Pogledaj vesti o: Nova godina
