Izvor: Politika, 19.Jun.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropa nije dovoljno jaka
Izlaz je u tome da EU mora da shvati da SAD neće da preuzmu njenu odbranu, već je vreme da se preuzme odgovornost za sopstvenu odbranu
Češka Republika je nedavno odlučila da odustane od učešća u projektu američkog antiraketnog štita ali, prema tvrdnji Jiržija Šnajdera, prvog zamenika češkog ministra spoljnih poslova, Prag je „i dalje zainteresovan da doprinese i učestvuje u raketnoj odbrani >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << NATO-a ali traži potencijalno veću ulogu u ovom projektu”. Prema sadašnjem planu o uspostavljanju protivraketne odbrane, u Češkoj je trebalo da budu postavljeni monitori na kojima bi se pratili rizici od nuklearnog napada, ali u razgovoru za „Politiku” Šnajder objašnjava da su smatrali da je to za njih suviše mala uloga te da to nije „produktivno rešenje”.
Kako komentarišete kritike američkog sekretara za odbranu Roberta Gejtsa da evropski saveznici u NATO nedovoljno učestvuju u akcijama Alijanse, poput aktuelne u Libiji, kao i da nedovoljno izdvajaju novca za odbranu?
To su godinama poznate primedbe, a akcija u Libiji je bila svojevrstan katalizator ovih kritika. Amerikanci su rekli da evropske zemlje mogu da sprovedu ovu akciju, što se ispostavilo kao netačno. S druge strane, pogledajte Ameriku s problemom javnog duga, velikim vojnim angažovanjem u inostranstvu i Kongresom koji dva puta proverava svaki dolar pre trošenja, a uz sve to postoji rastući doprinos SAD u NATO-u. To je pozadine priča i za mene nije bilo iznenađenje to što je rekao sekretar Gejts, pri čemu to samo zaoštrava debatu o tome. Izlaz je u tome da Evropa mora da shvati da SAD neće da preuzme njenu odbranu, već je na Evropi da to uradi. Evropa se promenila, nije više podeljena, broj evropskih saveznika u NATO-u se povećao i sad je vreme da se preuzme odgovornost za sopstvenu odbranu. Barem u neposrednom susedstvu. Ne govorimo o drugim operacijama. Pa u čijem susedstvu je Libija? U evropskom susedstvu. U čijem susedstvu je Bliski istok? Dakle, evropska javnost se navikla da troši na socijalnu bezbednost a ne na bezbednost i odbranu. Trošimo i važnija nam je više socijalna zaštita nego odbrana. Ne znam koji drugi alarm za buđenje nam treba nego što je arapsko proleće.
Šta kažete na procene da je akcija u Libiji zapravo samo francuska i britanska igra oko energije, budući da Evropa i SAD ni približno tako nisu reagovale na gušenje protesta u Bahreinu, Jemenu ili Siriji?
Uvek će biti takvih procena. U uvek će biti različitih standarda za jedan događaj nego za drugi događaj. Uvek je to kombinacija interesa, nivoa počinjenih svireposti i medijskog izveštavanja o tome. Jedna stvar je jasna – raspravljamo o našoj sposobnosti da izvedemo akciju u zemlji kao što je Libija. Kako možemo da razmatramo eventualnu akciju u još nekoj drugoj zemlji kad još nismo sposobni da je sprovedemo u jednoj zemlji. Zašto povećavati očekivanja od sebe? Što se tiče Libije, to je za mene bilo iznenađenje. Vi znate kako je koncept humanitarne intervencije bio diskutabilan čak i sporan poslednjih dvanaest godina. I odjednom smo dobili punu legitimnost od Saveta bezbednosti za humanitarnu intervenciju zaštite civila, pri čemu se niko nije pitao ko će primeniti rezoluciju, ko će dati sredstva i ljudstvo za to. UN to ne može da uradi i, kako se vidi, čak i NATO ima problem u tome, pri čemu je to najjača političko-vojna alijansa. Kako onda možete imati veća očekivanja da se primeni ovaj veoma plemenit koncept da je neophodno intervenisati tamo gde se vrše svireposti i krše ljudska prava. Sve to postavlja ozbiljna pitanja pred nas.
Uzimajući u obzir sve probleme u odnosima EU i Turske kao što je pitanje Kipra, ali i uticaj Ankare na Bliski istok i širi region, kako procenjujete ulogu Turske u bezbednosnoj arhitekturi Evrope?
Odnosi EU i NATO su taoci jednog problema – problema Kipra. Ali, to nema nikakve veze sa širim interesima. Mi nismo dovoljno jaki ni kao Evropljani tako da nije moguće zanemariti relativno jakog regionalnog igrača kao što je Turska. Ali, bez obzira na jačinu Turske, veliki problem je i to kako se odnositi prema konfliktima u susednoj Siriji. Budimo realistični i nemojmo imati prevelika očekivanja. Region je ogroman, Turska je obećavajuća regionalna sila ali se čak i Turska muči sa tim kako da utiče i smiri situaciju u Siriji. Naravno da moramo da sarađujemo s Turskom ali to nekad nije dovoljno. Izazovi su mnogo veći.
Da li mislite da bi EU trebalo ojača svoje vojne kapacitete a da se manje oslanja na NATO? Ili smatrate da bi to bilo dupliranje kapaciteta i misija koje već sada postoji?
Budući da su većina država EU i članice NATO, jačanje kapaciteta, bezbednosti i odbrane jača se i NATO i EU. Debata o tome šta bi trebalo da radi EU a šta NATO je drugo pitanje, ali prvo moramo da povećamo naše sposobnosti za novac koji trošimo. Imamo ogroman broj vojnika ali samo mali broj koji su sposobni da idu u misije koje su nam neophodne. Pri tom ne govorim samo na misije kao što je ova u Libiji, jer moramo da povećamo i naše nevojne kapacitete. Moramo da uložimo u našu sopstvenu odbranu, bez obzira da li je ona pod okriljem NATO-a ili EU. Kao što sam rekao Evropa nije dovoljno jaka. Evropa sa Turskom nije dovoljno jaka. Neophodno je da budemo jači da bi se suočili sa svim izazovima.
--------------------------------------------------------
Posao nije gotov
Govoreći o ulozi Srbije i njene vojne neutralnosti u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi, Jirži Šnajder kaže da „vojna neutralnost ima smisla samo u tome što Srbija nije članica nijednog vojnog saveza”, ali da se „u realnosti svi suočavamo sa istim izazovima”.
„Generalno, želeli bismo da vidimo Srbiju i ostale zemlje u regionu da učestvuju u rešavanju i suočavanju s tim izazovima. I to nije pitanje neutralnosti. Zemlje, koje najviše doprinose misijama NATO-a ali i onima koje nisu pod okriljem NATO-a, jesu Švedska i Finska. Neutralnost nema veze s tim, već to da su one ozbiljne i da žele da doprinesu rešavanju zajedničkih izazova sa kojima se svi suočavamo. Smatram da posao još nije završen, jer kako možemo da govorimo o evropskoj bezbednosti a da za stolom nemamo zemlje sa zapadnog Balkana. Češka Republika podržava dalju integraciju i nije važno da li je partnerstvo formalno ili ne. Neophodne su nam integracije i više saradnje u ovom regionu”, ističe Šnajder.
Nenad Radičević
objavljeno: 20.06.2011.
