Izvor: Vostok.rs, 05.Maj.2026, 22:21
Karaganov: Kako Rusija može da pobedi u novom svetskom ratu
Autor: profesor Sergej Karaganov, počasni predsednik ruskog Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku i naučni rukovodilac na Fakultetu svetske ekonomije i međunarodnih odnosa Visoke škole ekonomije u Moskvi.
Ubrzani tok događaja, u kojem se jedan događaj preklapa sa drugim i protivreči mu, zbunjuje i otežava razumevanje suštine onoga što se dešava. Pokušaću da protumačim tok istorije, oslanjajući se na sopstveno iskustvo i znanje, kao i na činjenicu da tokom proteklih 35 godina nikada nisam suštinski pogrešio u svojim procenama i prognozama. Ponekad sam malo kasnio, ali sam češće bio nekoliko godina, pa čak i nekoliko decenija ispred stručne zajednice.
Svetski rat punog obima već je počeo. Njegovi koreni sežu do 1917. godine, kada se Sovjetska Rusija izdvojila iz kapitalističkog sistema. Najpre su na nas poslati intervencionisti, zatim nacistička Nemačka i gotovo cela Zapadna Evropa, ali su oni poraženi. Drugi krug počeo je pedesetih godina, kada su narodi SSSR-a, po cenu ogromnih teškoća i u nastojanju da obezbede suverenitet i bezbednost, stvorili nuklearnu bombu i potom postigli nuklearni paritet sa Sjedinjenim Državama. Time smo, iako to tada nismo shvatali, izmakli temelj ispod pet vekova zapadne dominacije u ideološkoj sferi, koja je Zapadu omogućavala da pljačka ostatak sveta i potčinjava čak i najrazvijenije civilizacije. Taj temelj bila je vojna nadmoć, na kojoj je bio izgrađen sistem eksploatacije čitavog čovečanstva.
Od sredine pedesetih godina pa nadalje, Zapad je počeo da trpi jedan vojni poraz za drugim. Talas nacionalnog oslobođenja zahvatio je čitav svet, praćen nacionalizacijom resursa koje su zapadne zemlje i njihove korporacije prethodno prigrabile. Globalna ravnoteža snaga počela je da se pomera u korist nezapadnog sveta.
Sjedinjene Države su prvi put pokušale da povrate prednost pod Reganom, uz nagli rast vojnih izdataka s ciljem obnove svoje dominacije i pokretanje programa „Rat zvezda“. Intervenisale su u malenoj, bespomoćnoj Grenadi kako bi pokazale da su Amerikanci i dalje sposobni za pobedu.
I tu je Zapad imao sreće. Iz unutrašnjih razloga, usled erozije svog ideološkog jezgra i odbijanja da reformiše nacionalnu ekonomiju koja je postajala sve neefikasnija, Sovjetski Savez se raspao. Globalni kapitalistički sistem, koji je i sam bio u krizi, dobio je ogromnu injekciju energije u vidu mnoštva gladnih potrošača i jeftine radne snage.
Činilo se kao da se istorija vratila unazad. Počeo je period euforije, ali nije dugo trajao. Opijen pobedom, Zapad je napravio niz spektakularnih geostrateških grešaka, a zatim je Rusija počela da se obnavlja, pre svega kroz svoju vojnu moć.
Neposredni koreni sadašnjeg svetskog rata izašli su na površinu krajem dvehiljaditih. Čak i pod Obamom počela je da se oblikuje politika koja će kasnije biti nazvana „Amerika na prvom mestu“, kao obnova američke moći. Vojna potrošnja počela je da raste, a pokrenut je i talas antiruske propagande. Moskva je, vraćanjem Krima, pokušala da zaustavi najnoviji pokušaj zapadne osvete, ali je to Zapad samo dovelo do pomame. Nismo uspeli da iskoristimo taj uspeh jer smo se držali nade da ćemo „postići dogovor“, kolebali se oko „Minskog procesa“ i odbijali da vidimo kako se na ukrajinskoj teritoriji vojska i stanovništvo pripremaju za rat protiv Rusije.
Usledili su novi talasi sankcija, a ekonomski rat počeo je još tokom Trampovog prvog mandata. Svi smo nešto čekali. Zatim je došlo skretanje pažnje u vidu kovida, koji je najverovatnije bio jedan od frontova u ratu koji je već počeo, ali se okrenuo protiv samog Zapada.
Sporo smo reagovali na pokušaje odmazde. Kada smo to konačno učinili 2022. godine, napravili smo nekoliko grešaka. Jedna od njih bila je potcenjivanje namere Zapada da slomi Rusiju kao uzrok svog istorijskog neuspeha, kako bi potom mogao da se okrene Kini i ponovo potčini globalnu većinu, Treći svet, Globalni jug, koji je bio oslobođen zahvaljujući SSSR-u. Potcenili smo spremnost kijevskog režima za rat i meru u kojoj je ukrajinsko stanovništvo bilo pripremljeno. Nadali smo se da su tamo „naši ljudi“, iako ih je zapadno od Dnjepra od početka bilo malo, a njihov broj se smanjivao.
Druga greška bila je to što smo počeli da se borimo protiv kijevskog režima, a da nismo priznali da su glavni protivnik i izvor pretnje kolektivni Zapad, posebno evropske elite, koje su nastojale da skrenu pažnju sa sopstvenih neuspeha i, u idealnom slučaju, da se osvete za istorijske poraze 20. veka, među kojima je glavni poraz ogromne većine Evropljana koji su pod Hitlerovim zastavama krenuli protiv SSSR-a.
Naša glavna greška, međutim, bila je nedovoljna upotreba najvažnijeg oružja u našem arsenalu, onog za koje smo platili neuhranjenošću, pa čak i glađu tokom četrdesetih i pedesetih godina, a to je nuklearno odvraćanje.
Uvučeni smo u sukob nazvan „specijalnom vojnom operacijom“, faktički prihvativši nametnuta pravila igre, odnosno rat iscrpljivanja, imajući u vidu veću ekonomsku i demografsku snagu neprijatelja. Rat je dobio rovovski karakter, mada sa tehnološkom dimenzijom 21. veka. Tokom 2023. i 2024. ipak smo pojačali nuklearno odvraćanje, poslavši nekoliko vojno-tehničkih signala i modernizujući našu doktrinu o upotrebi nuklearnog oružja.
Amerikanci, koji ni pod kojim okolnostima nisu nameravali da ratuju za Evropu, posebno kada postoji rizik od eskalacije na nuklearni nivo, a time i širenja sukoba na teritoriju SAD, počeli su da se povlače iz direktne konfrontacije još pod Bajdenom, nastavljajući da profitiraju od rata i istovremeno faktički pljačkajući Evropljane. Tramp je, uz priče o mirotvorstvu, nastavio istom linijom, profitirajući od rata i izbegavajući rizik direktnog sukoba sa Rusijom.
Svetski rat trenutno ima dva glavna, konvergentna žarišta: evropsko, usredsređeno na Ukrajinu, i bliskoistočno, gde Sjedinjene Države i njihov mlađi saveznik Izrael pokušavaju da destabilizuju čitav Bliski i Srednji istok. Južna Azija bi mogla biti sledeća. Venecuela je već slomljena, Kuba se steže.
Potrebna je nova politika.
Prvo. Moramo shvatiti da duboke protivrečnosti postojećeg globalnog ekonomskog sistema, koje podrivaju same temelje ljudskog razvoja, prete uništenjem čovečanstva. Istovremeno, nastavak naše sadašnje politike polovičnih mera u Ukrajini nosi rizik iscrpljivanja zemlje i podrivanja snage i duha Rusije, koji su tek nedavno počeli da se obnavljaju.
Drugo. U vojno-političkoj sferi možemo razgovarati o prekidu vatre i čak govoriti o „duhu Aljaske“. Ali istovremeno moramo jasno razumeti suštinu onoga što se dešava: dugoročni mir i razvoj naše zemlje, kao i čovečanstva u celini, nisu mogući bez osujećivanja zapadnog pokušaja vojno-političke osvete, pri čemu je Evropa ponovo u prvom planu.
Da bi se ta osveta sprečila, neophodno je uništiti kijevski režim i osloboditi južne i istočne teritorije kvazidržave „Ukrajine“, koje su od vitalnog značaja za bezbednost Rusije. Naši hrabri borci i komandanti na terenu mogu i moraju nastaviti da napreduju. Ali moramo shvatiti da modernizovani rovovski rat neće doneti pobedu. Mogli bismo da izgubimo, ili u najmanju ruku da protraćimo, još stotine hiljada naših najboljih ljudi, koji su nam potrebni za borbu i pobede u predstojećem, izuzetno opasnom i teškom periodu istorije, koji će gotovo sigurno uključiti širi sukob.
Treće. Nemoguće je sadašnji sukob u Ukrajini privesti pobedonosnom kraju, a kamoli sprečiti njegovo prerastanje u globalni termonuklearni rat, bez značajnog jačanja politike oslanjanja na nuklearno odvraćanje. Da bismo to postigli, moramo prestati da govorimo o „kontroli naoružanja“. Pitanje novog sporazuma START mora biti zatvoreno. Istovremeno, dogovori o zajedničkom upravljanju nuklearnim odvraćanjem i strateškom stabilnošću mogu ostati korisni, pa čak i neophodni. Moramo intenzivirati razvoj raketa i drugih sredstava dostave srednjeg i strateškog dometa kako bismo odvratili Zapad od pokušaja da povrati svoju nadmoć. Naši protivnici moraju razumeti da su nadmoć i nekažnjivost nedostižni.
Kada se rasporede u optimalnom broju i kada ih prati ispravna doktrina, nuklearna oružja čine nenuklearnu nadmoć nemogućom i smanjuju potrebu za prekomernim vojnim izdacima. Sistemi kao što su „Burevestnik“, „Orešnik“ i druge hipersonične platforme za dostavu moraju ubediti neprijatelja u tu realnost.
Moramo pripremiti sledeću generaciju tako da američke elite unapred shvate da su njihovi snovi o obnovi prevlasti i nametanju svoje volje silom nerealni.
Ubrzano povećanje fleksibilnosti nuklearnih sposobnosti treba da podseti sve da je nemoguće pobediti veliku nuklearnu silu nenuklearnom trkom u naoružanju ili konvencionalnim ratom. To, naravno, podrazumeva da izbegnemo grešku nekontrolisanog nuklearnog nagomilavanja, kao što su to SSSR i Sjedinjene Države činili šezdesetih godina. To je bilo skupo i uglavnom besmisleno. Moramo jednostavno jasno staviti do znanja da bi svaka takva trka u naoružanju bila uzaludna, pa čak i samoubilačka za naše protivnike. O tom pitanju vredi voditi dijalog, barem sa Amerikancima.
Istovremeno, kako bismo obuzdali Vašington, koji je izgubio osećaj mere, u našu doktrinu o upotrebi nuklearnog i drugog oružja treba da unesemo odredbu o stvarnoj spremnosti da, ukoliko Sjedinjene Države i Zapad nastave sadašnjim kursom ka pokretanju svetskog rata, izvedemo udare na američke i zapadnoevropske objekte u inostranstvu, uključujući one koji se nalaze u trećim zemljama. Bilo bi im pametno da se oslobode takve imovine. U tom cilju moramo nastaviti da razvijamo fleksibilnost naših vojnih sposobnosti. Sjedinjene Države i njihovi saveznici daleko više zavise od prekomorske infrastrukture, baza, logističkih i komunikacionih uskih grla nego mi. Neprijatelj mora osetiti svoju ranjivost i znati da smo je mi potpuno svesni.
Vredi se osloniti na iskustvo Irana u odbrani od sadašnjeg američko-izraelskog pritiska. Teheran je počeo da udara po ranjivim tačkama neprijatelja, neprijatelj je to osetio i bio primoran da ustukne. Prilagođavanja doktrine i konkretnog vojnog planiranja, uključujući spremnost za asimetrične udare, ojačaće efekat odvraćanja i mogu imati otrežnjujući uticaj na protivnika koji je sve skloniji nepromišljenim potezima.
Treba preispitati prioritete za preventivne udare, počev od nenuklearnih opcija, a zatim, samo ako je neophodno, i nuklearnih kao krajnjeg sredstva. Među prvim ciljevima ne treba da budu samo komunikacioni i komandni centri, već i mesta na kojima su koncentrisani elitni donosioci odluka, posebno u Evropi. To bi im oduzelo osećaj nekažnjivosti. Moraju razumeti da će, ako nastave rat protiv Rusije ili odluče da ga dalje eskaliraju, uslediti razorni udari.
Da bi se ojačala uverljivost takvog odvraćanja, treba intenzivirati napore na razvoju i konvencionalne i nuklearne municije sposobne da probije utvrđene podzemne strukture, kao i testirati takve sisteme. Iluzija da se političke i vojne elite mogu sakriti u bunkerima ili udaljenim lokacijama mora biti razbijena. Nedavno objavljivanje spiska evropskih kompanija koje učestvuju u podršci kijevskom režimu od strane našeg Ministarstva odbrane mali je, ali neophodan korak u tom pravcu.
Trenutno se ta elita pretvara da nas se plaši. U stvarnosti, ne plaši se. Oni stalno insistiraju na tome da Rusija nikada neće upotrebiti nuklearno oružje. Ta iluzija mora biti razbijena. Moraju biti navedeni da shvate da nastavak eskalacije nosi egzistencijalne rizike. Možda će tada ustuknuti. Možda će ih obuzdati njihove unutrašnje strukture, takozvane „duboke države“. Možda će se čak i javno mnjenje probuditi iz svoje samozadovoljnosti.
Jačanje uverljivosti nuklearnog odvraćanja neophodno je i radi prevazilaženja onoga što bi se moglo nazvati „strateškom samozadovoljnošću“, odnosno uverenja da je rat velikih razmera nemoguć. To uverenje se već pokazalo opasnim.
To je posebno relevantno u slučaju Nemačke. Zemlji koja je pokrenula dva svetska rata i snosi odgovornost za ogromna razaranja ne sme se dozvoliti da ponovo razvije nadmoćnu vojnu moć. Ako se takve ambicije pojave, mora biti jasno da će naići na odlučne protivmere.
Četvrto. Da bi odvraćanje bilo uverljivo, moraju se izvršiti dalja prilagođavanja nuklearne doktrine. U njoj treba izričito navesti da u slučaju agresije koalicije koja poseduje veći ekonomski, demografski i tehnološki potencijal, upotreba nuklearnog oružja može postati neizbežna. To mora biti formulisano kao krajnja mera, ali kao stvarna mogućnost.
Možda će biti neophodno i obnavljanje testiranja kako bi se učvrstila uverljivost naših sposobnosti. Nije jasno zašto i dalje čekamo da drugi prvi deluju.
Istovremeno, eskalacija mora ostati kontrolisana. Početni odgovori treba da daju prioritet konvencionalnim udarima na komandne centre i stratešku infrastrukturu. Tek ako se eskalacija nastavi, treba razmatrati dalje korake.
Oslanjanje na nuklearno odvraćanje neophodno je i u suprotstavljanju rastućoj ulozi dronova i drugih novih oblika ratovanja. Oni koji su odgovorni za takve napade moraju razumeti da će odmazda biti neizbežna.
Peto. Pored doktrinarnih i vojno-tehničkih mera, moraju se prilagoditi i komandne strukture. Bilo bi poželjno imenovati posebnog komandanta za evropsko ratište, ličnost sa stvarnim ovlašćenjima i odgovornošću, uz podršku iskusnog osoblja.
Šesto. Vreme je da se preispita shvatanje da u nuklearnom ratu ne može biti pobednika. Iako bi takav sukob nesumnjivo bio katastrofalan, odvraćanje zavisi od priznanja da eskalacija nosi posledice. Odbijanje da se ta realnost prizna može samo po sebi podstaći nepromišljeno ponašanje.
Da budem jasan: upotreba nuklearnog oružja bila bi tragedija. Ali odbijanje da se održi uverljivo odvraćanje može dovesti do još veće katastrofe, odnosno do nekontrolisanog širenja rata.
Sedmo. Pored vojnih mera, Rusija mora produbiti saradnju sa ključnim partnerima. Posebno je neophodna koordinacija sa Kinom. Treba uložiti napore i u stabilizaciju drugih regiona, uključujući Bliski istok, kroz nove bezbednosne aranžmane koji bi uključivali velike sile.
Osmo. Imajući u vidu rizike narednih decenija, možda će biti neophodno razmotriti tešnje strateško usklađivanje sa Kinom, potencijalno uključujući i privremeni odbrambeni okvir. Takav aranžman mogao bi pomoći u sprečavanju dalje eskalacije i očuvanju globalne ravnoteže.
Naravno, biće potrebne i dodatne mere. Ali ove koje su ovde izložene možda će biti dovoljne da se zaustavi sadašnji sukob, očuva snaga Rusije i, što je najvažnije, spreči klizanje u globalnu katastrofu.
Ako ne budemo delovali odlučno, posledice će biti duboke, ne samo za Rusiju već i za budućnost samog čovečanstva.
