Izvor: Politika, 21.Maj.2012, 23:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Upoznala sam autentične Srbe

„Rendom haus” je cenzurisao sam sebe, ali moj beogradski izdavač „Beobuk” i srpski mediji su se suprotstavili pritisku

Američka književnica Šeri Džons, kod nas najpre poznata po kontroverznim romanima „Dragulj Medine” i „Mač Medine” dolazi u Srbiju da predstavi svoj novi roman „Četiri sestre, četiri kraljice” (prevod Jelisavete Živanović) kod svog beogradskog izdavača „Beobuka”. Šeri Džons gostuje u Novom Sadu, 25. maja, u knjižari „Mladinske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << knjige” u TC Merkator, 26. maja je u Beogradu u TC Ušće i knjižari „Vulkan”, a u Kragujevcu je u nedelju 27. u knjižari „Mladinske knjige”, u TC Plaza (svi događaji počinju u 18 časova). Sećamo se da je „Dragulj Medine” imao premijeru u leto 2008. upravo u Srbiji, pošto je u Americi „Rendom haus” obustavio njeno štampanje, a sve zbog pisma profesora istorije Denisa Spelberga o tome da će ova priča i scena u kojoj prorok Muhamed „konzumira brak” sa suprugom-devojčicom, izazvati nerede među muslimanskom populacijom. Reagovala je Islamska zajednica u Srbiji, ali knjiga je dve nedelje posle povlačenja ipak vraćena u prodaju, odlukom „Beobuka”. U razgovoru sa Šeri Džons saznajemo da nastavlja da piše, već je potpisala ugovor sa „Sajmonom i Šusterom” za novi roman o pariskim srednjovekovnim ljubavnicima Eloizi i Abelaru.

Vaša poslednja knjiga „Četiri sestre, četiri kraljice” istorijski je roman smešten u srednji vek, ali tematski potpuno različit u odnosu na „Dragulj Medine”?

Pišem o ženama tokom istorije kojima se divim, ženama sa kojima bih volela da se sprijateljim, nevezano za određeno vreme ili trenutak. Za mene dobra fikcija znači dobru priču i likove, okolina je slučajni izbor. Izazovi sa kojima se žene suočavaju u patrijarhalnim društvima, nehumanost čoveka prema drugom čoveku, ljudska pohlepa, žudnja za vlašću, taština, čežnja za ljubavlju i povezanošću sa drugima, ovakve teme pojavljuju se tokom istorije. Ove četiri izuzetne sestre otkrila sam u knjizi Nensi Goldstoun. Njihove priče bile su tako ubedljive, svaka sestra bila je jedinstvena i fascinantna ličnost.

Koja od sestara-kraljica Vam je najdraža?

Teško je to reći. U svakoj je nešto primamljivo: strast, smeh, goropadna inteligencija Margarite, najstarije, koja je postala kraljica Francuske. Odvažnost, odanost porodici, i ljubav prema literaturi i modi kod Eleonore; lepota i dečja naivnost slatke Sanče, ambicija opasan smisao za humor, i bespogovorna težnja ka istini kod Beatrise. Beatrisa me je zasmejavala tokom pisanja knjige i divila sam se njenoj hrabrosti. Možda mi je zbog toga ona najdraža.

Kada ste pisali „Dragulj Medine” da li ste mogli da pretpostavite da „Rendom haus” neće hteti da objavi knjigu?

Nikada nisam mogla da zamislim da će biti odlučeno da se moja knjiga ne štampa. „Rendom haus” je platio izdavačka prava 100.000 dolara za „Dragulj Medine” i „Mač Medine”, garantujući za njihov književni kvalitet. Kada me je urednica pozvala pitala me je da li očekujem da će izdanje biti kontroverzno, rekla sam da očekujem kontroverze, ali ne i opasnost. I da nije bilo profesorove glupe izjave novinaru da je knjiga pornografska, nijedna od ružnih stvari koja je zatim usledila ne bi se desila. I dalje mislim da mi „Rendom haus” duguje izvinjenje, kao i deo muslimanskog sveta.

Da li ste tada počeli više da mislite o cenzuri?

Uvek sam bila osetljiva na to pitanje. Kao tinejdžerka pročitala sam Orvelovu „1984” i postala bolno svesna zala totalitarizma. Gore je od smrti kada ne možete da kažete šta vam je u mislima i srcu. Ali ja nisam bila u zatvoru zbog svojih knjiga, niko mene nije cenzurisao. To je „Rendom haus” učinio sam sebi, kao što je muftija cenzurisao čitaoce u Srbiji kako ne bi čitali moje knjige. Divim se hrabrosti vaših medija, mom izdavaču „Beobuku”, uredniku Aleksandru Jasiću koji je nastavio da štampa moje knjige, kao i narodu Srbije – svima koji su se suprotstavili pritisku. Bilo je važno da te knjige ugledaju svetlost dana kako bi porekle sve glasine, projektovane strahove i mržnju, i zato sam pronašla drugog izdavača u Americi.

Koliko ste uopšte upoznati sa okolnostima u srpskom društvu?

Ne znam mnogo, ali čula sam da je to konzervativna kultura u kojoj se žene bore za autonomiju i nezavisnost, posebno u ruralnim krajevima. Srbi koje sam upoznala vrlo su autentični, ne prave se da im se sviđate, ali ako vas zavole, postaju otvoreni i srdačni. Čula sam i za sukobe hrišćana i muslimana u nekim delovima Srbije tokom poslednjih ratova, i nadam se da su moje knjige „Dragulj Medine” i „Mač Medine” umanjile tenzije pokazujući ljudsko lice islama. Za razliku od popularnog shvatanja u mnogim zemljama Bliskog istoka i Afrike, žene su uživale gotovo potpunu jednakost sa muškarcima u islamskoj umi, za vreme života proroka Muhameda. On je bio ne samo tolerantan u odnosu na hrišćanstvo i judaizam, već je i prigrlio ove religije i nazvao njihove sledbenike „ljudima Knjige”. Nažalost, kako to obično biva u religiji, posle smrti osnivača i vizionara – Muhameda, obični smrtnici pravili su promene koje mu se svakako ne bi dopale.

Mnogo govorite o ženskim pravima, ali, da li žene danas gube na ženstvenosti ako su poslovne, ili su manje sposobne ako imaju porodice?

Godine 1970. Merilin Frenč napisala je roman „Ženska soba” koji je mnogo uticao na mene. Tu je rekla da su žene nalik lososu koji pliva uzvodno. Još uvek smo to. U SAD žene sada imaju mogućnosti više nego ikada pre, ali mizoginija i dalje opstaje. I dalje su manje plaćene od muškaraca, i to za iste poslove. Još uvek nismo imali ženskog predsednika. Mediji od žene stvaraju seksualni objekat, mi to prihvatamo i postajemo objekti muške želje. Ipak, u generaciji moje osamnaestogodišnje kćerke primećujem ozbiljne promene. Ona i njene prijateljice su nezavisne, samopouzdane, jake, i ulivaju mi nadu u budućnost žene. Mnogima od njih nije ni strana ideja da nemaju decu.

Majčinstvo, da li je i u tome budućnost?

Zašto da ne? Žene su oduvek radile i podizale decu u isto vreme. U sjajnoj knjizi Poli Jang-Izendrat „Žene i požuda: Iza želje da se bude željen” istražuje uznemirujuću istoriju materinstva. Ona je otkrila da su sve do 1950. žene unajmljivale dadilje za svoju decu, ako su mogle da ih plate, ili su radile i ostavljale svoju decu na brigu rođacima i susedima. Žene „iz staklene bašte” koje, kao što je radila i moja majka, ostaju kod kuće uz decu dosađujući se do suza, skorašnji su fenomen u Americi. Taj pritisak na žene započeo je po završetku Drugog svetskog rata, kada su se muškarci vratili na poslove koje su do tada obavljale žene. Ipak, našoj deci majka nije potrebna svakog trenutka, a samozadovoljna majka je i bolja za svoje potomke.

Marina Vulićević

objavljeno: 22.05.2012.

Nastavak na Politika...