Izvor: Politika, 06.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta je korupcija?
Reč korupcija latinskog je porekla (corruptio) i ima više, skoro bih rekao sinonimnih značenja: kvarnost, izopačenost, potkupljivanje, podmićivanje, krivotvorenje, trulost. Ne samo da verujemo nego već davno i znamo da je čovek i prirodno i duhovno biće, a kada je prirodno (zar ne, ili, da li?) i kvarno, je izopačeno, potkupljivo i sklono truljenju (još za života, utoliko će sporije da truli posle smrti, kažu neki vernici). I, šta onda, ako je čovek izopačen – "prvorodnim grehom", >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kažu hrišćani, životinjskog je porekla, sve do "poludelog majmuna" – čoveka, misle neki evolucionisti – naravno da je tada sklon svim vrstama naopakosti i moralne pokvarenosti, kao što su: ubistvo, samoubistvo (samoubistvo posle ubistva, samokažnjavanje je, čak dokaz postojanja potisnute savesti kod ubice), preljuba, blud, gordost, zavist – da ne spominjemo svih "sedam smrtnih grehova" u hrišćanstvu.
Korupcija, prevedeno kao kvarnost ili podmićivanje, prisutna je gotovo u svim spomenutim i ne spomenutim gresima. Ali zašto stalno spominjati grehe, kada je (ako je?) u prirodi čoveka da bude kvaran? Zar podmićivanja nije bilo uvek, i u starim i u najstarijim civilizacijama sveta, kada su se ove civilizacije počele upadljivije kvariti, da bi na kraju, u kvarnosti istrulele?
Do ut des – dajem ti da bi mi ti dao (vratio). Zar ova rimska izreka, a verovatno je takvih izreka moralo biti i u starijim civilizacijama nego što je bila rimska, ne posvedočava trajnost ljudske prirode, vazda arhajsko-plemensko-incestuozno oblikovane? Da, za sve materijaliste i pozitiviste, ali i za veliki broj neopredeljenih ljudi prema "pogledu na svet", za sve "male" ljude, materijalno siromašne ali – to je samo naizgled neočekivano – i za materijalno bogate i prebogate, ova rimska, reklo bi se večno važeća izreka, čini im se prirodnom i neospornom. A da li je tako?
Rekli smo na početku ovog članka da najveći broj ljudi na zemlji, otvoreno ili prećutno prihvata vekovečnu istinu da je čovek i prirodno i duhovno biće. Mada čovek sebe nikada, i to do kraja života ne upozna dovoljno, on lakše, brže i jednostavnije upoznaje svoje prirodno biće, koje nam veli: rodio si se bez svoje volje, poštuj koliko možeš roditelje, zemlju i veru naroda u kome si se rodio, zadovoljavaj svoje nagone, agresivni i seksualni, a pri tome pazi da ne preteraš u njihovom zadovoljavanju; daj da bi dobio, a pri tom pazi da ne preteraš u podmićivanju, da te ne bi uhvatili i kaznili. Zar ovo nije bledo ispisana svakodnevica našeg života, da li samo tzv. hrišćanskog, zapadnoevropskog ili i svetskog?
A šta nasuprot? Ne znam drugi odgovor, osim onaj spiritualni, u Evropi i Americi hrišćanski, u Srbiji još i pravoslavno-hrišćanski. Kako do njega stići? Jedino neprestanim negovanjem i duhovnog, osim prirodnog čoveka u sebi. I evo još jednog, prividnog paradoksa (prividnog samo za nereligiozne ljude): negovanjem duhovnog čoveka u sebi, mi ćemo odnegovati stvarno prirodnog čoveka! Kada nam je Bog "na početku", u našu materijalnu prašinastu prirodu (koju je takođe stvorio Bog) udahnuo svoj Duh, postali smo ono što smo postali: Čovek, koji je i sličan i bitno različit od svih živih bića na zemlji. Savest, kao urođeni glas Božiji u nama, moralne je i etičke prirode; ne postoji ljudski stvor, bilo gde da se on rodio, bez savesti. Zašto je tako retko u sebi otkrivamo? Iz jednostavnog razloga što ne razvijamo duhovno u sebi, što ne želimo da se pokoravamo Zakonima (i božanskim i ljudskim), što nam je lakše da se pustimo "niz vodu" savremenim, nimalo moralnim i etičkim strujanjima moderne, postmoderne i postpostmoderne muljevite reke.
Biti i dugo ostati u životu bez Boga, bez savesti i morala, živeti sa lozinkom: samo jednom se živi, posle života nema života, živim "ovde i sada", koje uverenje pretvara "princip realnosti" u stalan "princip zadovoljstva" – za mene kao hrišćanina znači neprestano negovati u sebi "skrivenog samoubicu": i onoga za volanom, i onog za stolom pretrpanim jelima, i za sve Kazanove sveta, i za sve srebroljupce, naravno i za sve narkomane.
Gde je spas od "skrivenog samoubice" u svima nama, potuljeno prisutnog? U svima nama zato jer je čovek "od početka" i konstruktivno i destruktivno (i samodestruktivno) biće, rođeno sa zametkom Dobra i Zla. Bog je apsolutna Ljubav i čoveku je podario apsolutnu slobodu. Još je Sveti Makarije Egipatski govorio: Čoveče ako želiš možeš se uništiti! Kraj sveta (apokalipsa, u značenju i naučnom i religioznom) zavisi ne samo od Boga, već i od čoveka.
"Mrdni sobom – Bog će tobom", glasi jedna braničevska poslovica (koju sam prvi put nedavno čuo od Milovana Vitezovića). Dokle god budu živeli na Zemlji trideset šest pravednika (predivna hasidska legenda) – čovek, svet, čovečanstvo, trajaće. Kada jedan od pravednika umre, Bog rodi drugoga.
[objavljeno: ]
