Izvor: Blic, 08.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milenina sjajna zvezda
Milenina sjajna zvezda
POŽAREVAC - U Domu Milene Pavlović Barili koji je testamentom njene majke Danice zaveštan Požarevcu otvoren je deseti po redu Bijenale 'U svetlosti Milene' koji je ovog puta okupio isključivo žene – slikarke. Izbor je pao na Anku Boeriju, Anu Cerović, Saru M. Ajnik, Milenu Maksimović, Dacu Marković, Danicu Masniković, Jafu Meir, Paulu M. Mur, Vesnu Milunvić, Marinu Nakićenović, Maju Radanović, Radu Selaković, Zagorku Stojanović, Milicu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Tomić, Tijanu Fišić i Biljanu Vilimon.
Pozvan da bude selektor Bijenala, uvaženi Đorđe Kadijević odvažio se na nekoliko optimističkih (pa i pretencioznih) poteza. Prvo, da odabere umetnice koje već jesu ili mogu postati dostojanstvene naslednice stabla srpskog slikarstva kojim i danas suvereno vladaju Milena Pavlović Barili i Nadežda Petrović. Drugo, da među izabranicama budu i predstavnice tradicije i predstavnice nove umetničke prakse. Treće, da Bijenalu pripiše međunarodni šmek. Treća aspiracija, na žalost, nije savim uspela, iako su, izvesno je, dame iz SAD, Izraela i Rumunije bar za trunku pomerile granice svečanosti. Marina Abramović, Sindi Šerman, Trejsi Emin, Ilijana Pamanes – Valensija i Monika Hernandes nisu se odazvale, što se dalo očekivati. Jer, skromna sredstva kojima Bijenale M. P. B. raspolaže, a još više skučen prostor galerije, ovakav domet naprosto ne dozvoljavaju. Šteta, jer iako mala, Srbija ima nekoliko 'brendova' kojima bi se mogla više dičiti, pa i pametnije koristiti čak i za svoje državne ciljeve.
I ova izložba kao i druge oblasti srpskog zapuštenog a tranzitnog duha otkriva dijapazon nepomirljivih trendova koje je selektor hteo bar da stavi u isti rang ako već ne mogu da idu ruku pod ruku. Njegovim rečima:
- Dokle ćemo 'one koji lepo slikaju' tretirati kao retardirane kreature, što svedoče jedino o tome koliko se sporo iskorenjuje duh 'prošlog vremena', a predstavnike 'nove umetničke prakse' podrugljivo nazivati 'instalaterima' i nabeđivati ih kao sorosovske plaćenike, zavrbovane za to da sa devizom našeg 'otvaranja prema svetu', uklone sve što je u umetnosti autohtono 'naše'? Da li treba da se među umetnicima i onima koji 'misle o umetnosti', etablira taktika prenebregavanja prisustva 'onih koji rade drugačije', (kao da ne postoje!) i njihovog potiskivanja iz prostora javne domaće i inostrane umetničke scene?
Upravo radi ublažavanja borbenosti među konfrontiranim umetničkim stavovima, ali i za rad realnosti u kojoj zaista oba trenda žive kao oponenti, Kadijević je hteo da primakne njihove ograničenosti pod okrilje superiorne Milene koja je to ostala i kad iz rodnog Požarevca otišla u svet i kad je u tuđini preživljavala ličnu dramu (nesrećan i neprimeren brak), kao i dramu svojih domovina (Srbije, po majci, i Italije, po ocu, prve zahvaćene ratom, druge fašizmom).
Milenin memorijal u Požarevcu, i pored svih nedorečenosti, i pored objektivno skromnih sredstava, i pored ideološki rđavih podela, zrači sjajem njene zvezde. To je mali kutak u kome je Kadijević kao selektor video toleranciju koja pobeđuje ego, mesto na kome bi benevolentnost potisnula netrpeljivost na obe strane. Konsenzus doduše nije postignut – prevladale su sujete. Ali, prvi korak ka njemu je napravljen zahvaljujući pojedincima kojima nije bilo mrsko da se nađu pod istim krovom bez fitilja u ruci, ako ni zbog čega drugog ono bar iz poštovanja prema Mileni. Milena Marjanović
