Izvor: Politika, 30.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bog neće da pije pivo
Radio sam na scenarijima sa Pavićem, nudio sam drame Biljane Srbljanović i Milene Marković. Niko nije hteo te tekstove
Doajen srpskog filma Mladomir Puriša Đorđević poslednji igrani film snimio je 1997. godine. Bio je to "Tango je tužna misao koja se pleše", film sa skoro najdužim naslovom u istoriji jugoslovenske, srpske kinematografije. Godinama je radio na raznim scenarijima, do sada je napisao oko 200, ali je mali broj realizovan. Jedno vreme bio je saradnik redakcije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za kulturu našeg lista. Posle sedam meseci pisanja, film ga je uzeo pod svoje. Nije uspeo da završi istoriju umetnosti, prepustio se filmu pa je snimio: "Opštinsko dete", "Devojku", "San", "Jutro", "Podne", "Cross country", "Bicikliste"...
Treba li navesti još koji film i sve ono čime je zadužio srpsku kulturu koja njegove projekte, čini se, odbija. Đorđević se ovih dana oseća kao na početku karijere. Kao studenti filmskih akademija, on je snimio film, doduše igrani, za samo šest dana, a jedan od glavnih junaka u njegovom novom filmu "Dva" je ni manje ni više nego Bog!
INTERVJU
Zašto ste se odlučili da baš Bog bude jedan od glavnih junaka u Vašem novom filmu "Dva"?
– Bog nije misterija. Svet u kome živimo je misterija. To možemo da pročitamo svakog dana u dnevnim novinama, da vidimo na televiziji. Mnogo je priča snimljeno na temu o Isusu Hristu, od istorije do mjuzikla, te je Isus Hristos superstar. Pre filmova, filozofi su tražili kako da bolje opišu Boga. Hamnaš je pisao da Bog nije vatra koja proždire, a Spinoza je rekao da se poznavanje Boga nalazi u čovekovoj duši.
A kada ste i kako Vi spoznali Boga?
– Prvi put sam video Boga u ratu 1941, kada je sedam nemačkih aviona "štuka" bombardovalo Čačak. Pecao sam pored reke i ne znam kako se to desilo, ili mi se učinilo, da je jedan avion baš mene tražio. Išao je nisko i činilo mi se da pilot gađa baš u mene. Tada sam prvi put osetio da treba nešto lepo da kažem. Uplašen, nekoliko puta sam rekao: Bože, pomozi mi. Na filmu, Boga sam prvi put video u crtanom filmu "Simpsonovi". Bog sedi među ljudima i pije pivo. To mi se jako dopalo. Dok pije pivo, više sam ga osetio pored mene nego kada je Avram tražio Boga u kamenju, biljkama, životinjama... I nije ga našao. Praktični Amerikanci odlučili su da u crtanom filmu Bog pije pivo. Ma kako to zvučalo, ja sam posle te scene postao poverljiviji prema Bogu. Često u nevolji kažemo: Bože, zašto si me ostavio? Tu sam rečenicu iskoristio u scenariju filma "Dva", ali Bog neće piti pivo. Srešće se sa različitim ljudima, nekima će se poveriti da traži kompozitora za muziku nebeskih sfera. Neće je naći, ali će u daljini ugledati devojku u dugoj beloj haljini. Ta devojka je Nebeska zaručnica. Na nebu, ona sedi pored Boga, a u filmu njih dvoje će se potražiti na zemlji, u Srbiji, na Kalemegdanu. Danas je u Srbiji sve moguće.
Scenario za film napisali ste po motivima literature Zorana Živkovića? Čime vas je isprovocirao?
– Vlada Petrić, profesor filma na Harvardu, i ja pronašli smo tri priče Zorana Živkovića. Dve priče, "Ispovedaonica" i "Voz", adaptirao sam za film. "Ispovedaonica" se odigrava u katoličkoj crkvi gde đavo iskušava sveštenika, a priča "Voz" je, zbog skupoće, premeštena iz voza u džip gde će se bankarski činovnik sresti sa Bogom. Bio sam impresioniran Živkovićevim pričama i njegovim fantastičnim dijalozima. Te priče su između fantastike i priča velikih pisaca koji su se bavili temama života, smrti, ljubavi.
Glumačka i autorska ekipa Vašeg filma je radila bez honorara. Kako ste ih pridobili da rade besplatno?
– Imao sam sreću, a i svideo im se tekst. Snimatelj Veselin Krčmar je sakupio tehnički deo ekipe i rekao mi: "Džabe radimo". Scenario sam dao Ani Sofrenović, Draganu Mićanoviću, Branki Pujić, Draganu Jovanoviću, Peci Ejdusu, Dragu Čumiću. Idemo džabe , rekli su i glumci. Za ovaj film sam se spremao skoro godinu dana. Kao logoraš za vreme okupacije dobio sam ratnu odštetu od 7.000 evra. Ugradio sam pejsmejker, operisao sa oči kataraktu. Ostalo mi je 3.000 evra i time sam platio autorska prava piscu Zoranu Živkoviću.
Da li ste nudili scenarija ili konkurisali na fondove?
– Čekajući ovaj film, poslednjih godina radio sam na scenarijima sa Miloradom Pavićem. Niko nije hteo te tekstove. Nudio sam drame Biljane Srbljanović, Milene Marković, i ništa, a čak sam radio i na tekstovima Davida Albaharija, koji je nekada radio kao moj asistent na snimanju. U očajanju, napisao sam dva romana – "Karavan tone u gusti mrak" i "Tužna je nedelja", kao i jednu vrstu autobiografije, u vidu romana "Jesen – 4.000 neto". Kod nas ima sjajnih pisaca, ali kod nas svi pišu scenarija, ali niko ne čita.
Kako je moguće snimiti film za šest dana?
– Vrlo prosto. Mesec dana pre snimanja snimatelj i ja smo obišli sve lokacije za snimanje. Prvi dan je bio težak, kao i drugi i treći, jer smo snimali u blizini Inđije, uz divno sunce od 33 stepena. Ali pejsmejker, koji mi je ugradio doktor i pisac Goran Milašinović, radio je kao sat na suncu. U hladu je slabije radio.
Kako ste se odlučili za naslov "Dva"?
– Život neprestano damara između dva pola. Muškarac i žena, svetlost i tama, dan i noć, privlačenje i odbijanje... Po Pitagori brojevi su nešto više. Svetovi se kreću kroz prostor u skladu sa ritmovima i harmonijom svetih brojeva. Prosto je: pisanje scenarija, režija i najvažnije – montaža, određuju kvalitet filma po meri brojeva koliko je jedan kadar vezan za drugi. Danas je i nula priznata kao broj, ili uzmimo broj sedam koji mora da inspiriše. Ima priča da je broj jedan voleo broj dva, a ona je volela broj sedam koji je imao bambusov štap sa sedam kvrga. Uz muziku, brojevi će moći da marširaju, ratuju, slave pobede, uzimaju vlast i vole estradu. Malo će se svađati između sebe kao poslanici, ali svi će biti protiv broja osam. Podeliće ga. Osam kao podeljen, liči na dve nule.
Kako sve to pokazati u filmu?
– Ima jedan broj, to je Žena koja u naručju nosi sve brojeve i lako ih rasipa, tražeći onaj broj koji bi mogla da zavoli. U filmu "Dva" to je Ana Sofrenović. Dragan Mićanović igra Nečastivog i gospodina Pohotnog, višeg bankarskog činovnika. On će se sresti sa Anom. Dragan Jovanović je Bog. Skitajući po Srbiji srešće jednu malu zapuštenu crkvu, usput će prodiskutovati sa jednim seljakom koji će mu pričati istoriju Srbije. Bog će reći: Moraću ovde da dolazim češće. Ejdus je katolički sveštenik, koji će imati gosta u ispovedaonici. Branka Pujić igra ženu koja živi u parku i žali se da nema komfora i nema tekuće vode da se opere od prošlosti, a Drago Čuma će je opomenuti da ne huli na Boga.
Kada možemo očekivati film?
– Znam jedino da ću dok ga ne završim živeti kao Buda – ješću sam.
Ivan Aranđelović
[objavljeno: 30.07.2006.]
