Izvor: NoviMagazin.rs, 10.Jul.2016, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Egzit za egzitom
Usred Bregzita upustio sam se u – lični egzit (izlaz, izlazak, odlazak). Prvi put u dugom novinarskom stažu – odoleo sam neposrednom i jakom zovu profesije: nisam poslao izveštaj o velikom događaju, iako sam bio na licu mesta.
Pomislio sam: kad su Britanci sebi dozvolili da se odreknu važnog dela sebe, glasajući za izlazak iz EU, zašto isto ne bih priuštio sebi, privremenim isključivanjem iz reporterskog kola. Pogotovu što smo se u ovoj situaciji izjašnjavali takoreći >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << kao vršnjaci. S njihove 43 godine članstva u kontinentalnoj zajednici i s mojih 45 leta u novinarstvu.
Preokret mi je olakšao Oksford (u kojem sam se obreo porodičnim povodom). Čuveni univerzitetski centar poseduje moć da relativizuje vreme, da aktuelnost projektuje i kroz prošlost i kroz budućnost, tako da stvara utisak da u njemu gotovo da nema ničeg suštinski važnijeg, čak ni hitnijeg, od sveobuhvatnosti i dugoročnosti, dakle procesa koji nisu u opisu reporterskog posla. Ujedno, zbog prevage glasova za izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz EU i ja sam kao i glavnina Oksforda, čijih se 70 odsto birača izjasnilo za ostanak u EU, ostao “bez teksta”.
Kao i ostali poraženi protivnici razjedinjavanja, ipak sam osetio dozu naknadnog ohrabrenja u – egzitima posle Bregzita. Najodgovorniji za ishod referenduma objavili su odustajanje od trke za vlast. Aktuelni premijer Dejvid Kameron najavio je ostavku, barjaktar Bregzita Boris Džonson (takođe član vladajuće Konzervativne stranke) obećao je da neće konkurisati za njegovog naslednika, a potom je Najdžel Faraž napustio čelo eurofobične stranke UKIP.
Sva trojica izgledaju kao akteri igre “pokvarenih telefona” ili drugih vrsta zbunjivanja: prvi zato što je poslušao sugestije da raspiše tako škakljiv plebiscit, drugi jer mu je tek posle pobede dojavljeno koliko mnogo gubitaka ona sa sobom nosi, a treći zbog toga što ne zna šta bi posle ostvarenja referendumskog cilja. Iz njihovih egzita s glavne scene proizlaze i naravoučenija, širih razmera: da i forsiranje partijskih interesa preko tradicionalne mere (Kameron) i opčinjavanje mase u stilu “pakao, to su drugi” (Džonson i Faraž) mogu da iz temelja uzdrmaju čak i jedan od najstabilnijih sistema istrajne demokratije, a pogotovu kad oba ta faktora deluju istovremeno. I to snagom koja bi i Evropsku uniju i Ujedinjeno Kraljevstvo mogla da gurne ne samo u međusobno nego i u unutrašnje razjedinjavanje.
Pomenute akademske karakteristike, sveobuhvatnost i dugoročnost, izbijaju u prvi plan kao neizbežnost. Godinama će potrajati traganje za opštim egzitom iz Bregzita.
Trenutno, Britanija ne zna šta će sa sobom pošto je referendum bio “konsultativan”, dok odluku, kažu, treba da donese parlament u kojem većinu, prema dostupnim evidencijama, čine pristalice ostanka u EU. Uz to treba i da aktivira proces pipavih pregovora sa EU o razdruživanju.
Ali, i EU tumara za egzitom iz nagomilanih iskušenja, sa evidentiranim deficitima demokratičnosti i upravljačke efikasnosti, a koji pogoduju planovima eurobičara za nove egzite. Ne isključujem mogućnost i da se oko pripadnosti EU, suprotno njenoj iskazanoj mirotvornoj i objedinjavajućoj misiji, otvori niz političkih frontova, s vrlo delikatnim premeravanjem odnosa kolektivnog i pojedinačnog odlučivanja.
Posebno je indikativna činjenica da je Bregzit izglasan protiv volje rukovodstava dve najveće partije, konzervativaca i opozicionih laburista (oko čijeg su lidera Džeremija Korbina zapljuštale ostavke) i uz prenebregavanje apela političkih, ekonomskih i naučnih autoriteta iz Evrope i SAD za ostanak u EU. Ishod je doživljen kao posledica dva šireća egzita u demokratskom svetu: odvajanja građana od establišmenta koji ih je zanemario i iskakanja novih lidera mimo volje partijskih vrhova (Donald Tramp u Americi, Boris Džonson…), u čijim se programima mahom doze nacionalizma povećavaju do ksenofobije, a doze internacionalizma smanjuju do izuzimanja od normi koje važe za “ostale”.
Zašli smo, rekao bih, u globalnu fazu egzita. Na sve strane se traže, ali se uglavnom ne nalaze izlazi iz egzistencijalnih, strateških, ekonomskih, pa i kriza rešenja za krize.
Glavni lomovi na internacionalnim i nacionalnim scenama nastajali su tako što je potcenjeno planiranje izlaska iz situacija u koje se upadalo bez uzimanja u obzir svih okolnosti. Kao simbol takvih jednostranosti najčešće se uzima Irak, gde su posle neopravdane invazije Amerikanci zanemarili stabilizaciju prilika u toj zemlji, da bi potom iz nje izrasla tzv. Islamska država koja se ubrzo proširila na Siriju, odakle su se reke izbeglica, zajedno s migrantima iz drugih krajeva, slile u Evropu, a unutar nje, pogotovu posle niza terorističkih atentata, izazvala podele iz kojih je jednim delom proizišao i Bregzit.
Što se Srbije tiče, Bregzit će joj verovatno usporiti put ka članstvu u EU. Mogao bi, doduše, i da ga ubrza ako nekim čudom EU zaključi da je najbolji odgovor na iščlanjenje velike sile – brzi prihvat nekoliko novih članica. Bio bi to onda prvi nečiji referendumski egzit iz neke zajednice koji bi nas, makar posredno i bez namere, više sa drugima spajao nego od njih razdvajao. Niz prethodnih sličnih poduhvata u bivšoj SFRJ ostavili su Srbiju samu samcatu, bez izlaza.
