Izvor: Politika, 13.Okt.2010, 00:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izgubljeni raj
Kada bi današnji nostalgičari bili vraćeni u tobože zlatnu prošlost, pobegli bi odande glavom bez obzira
Bila jednom jedna zemlja u kojoj se znao red. U njoj nije bilo nezaposlenosti, sve je bilo jeftino, često besplatno. Slušala se kvalitetna muzika i gledali obrazovni programi. Deca su bila pristojna, a devojke čedne. Nije čudo da je uvažavao ceo svet.
Kako vreme odmiče, ova bajka o životu u SFRJ postaje sve popularnija. Starije generacije idealizuju svoju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mladost, a mladi su ogorčeni jer su njihovi preci imali nešto što je njima uskraćeno. Rezultat je permanentna frustracija, traženje krivca i olako povođenje za svakom idejom koja obećava povratak u izgubljeni raj.
Taj raj, međutim, nikad nije postojao. Kada bi današnji nostalgičari bili vraćeni u tobože zlatnu prošlost, pobegli bi odande glavom bez obzira. Umesto da se nađu u svom, „besplatnom stanu”, obreli bi se na beskonačnoj stambenoj listi. Veliko je pitanje da li bi imali automobil, koji bi im dobrodošao kad se jednom u nekoliko godina časte odlaskom u neki od malobrojnih restorana. U zlatna vremena kad se, prema svedočenjima privilegovanih, navodno masovno putovalo, godišnji odmor u inostranstvu ogromnoj većini nije ni padao na pamet. Ono malo običnih ljudi koji su ikad prešli granicu to su uradili kao deo „šoping tura” po Trstu i Klagenfurtu.
Sam pojam šoping ture danas je iščezao, ali u ono vreme to je bilo jedno od rešenja za problem veoma skromnog izbora robe u zemlji. Loptice za tenis, kao i većina uvoznih proizvoda, prodavale su se po komisionima i bile van domašaja prosečnih ljudi. Zapravo, i najjeftiniji proizvodi iz inostranstva, poput „milke” i sapuna „luks”, imali su reputaciju luksuza. U osnovnoj školi, devojčica iz odeljenja (dete imućnih roditelja) mi je ukrala patrone za penkalo u boji koje sam dobila na poklon (da, poklanjale su se stvari poput patrona). Nijedna od nas nije imala penkalo koje bi koristilo te patrone. Svejedno, u društvu koje je bilo tako siromašno kao SFRJ i beskorisne obojene patrone su predstavljale vrednost.
Pristup svim vrstama informacija bio je veoma ograničen. Kućni telefon i televizori u boji, na kojima je mogao da se gleda jedan od dva državna kanala, postali su rasprostranjeni tek tokom osamdesetih. Muzika i magazini su se nabavljali ispod žita i sa ogromnim kašnjenjem; naučni časopisi držali u vitrinama pod ključem, kao u muzeju. Sa Rolan Garosa i Vimbldona su se prenosili samo finalni mečevi, a i to vrlo sporadično. Novine i nedeljnici, televizijski program i školska nastava bili su puni najsirovije propagande. Kome se ne sviđa današnje ispiranje mozga o uspesima vlasti i svetloj budućnosti treba da zamisli to isto, pa puta deset, i to u siromašnoj zemlji bez izbora i opozicije a u kojoj vodeće novine svakako ne objavljuju kolumne o medijskom jednoumlju i desetine gnevnih pisama čitalaca kao reakciju na gotovo svaki potez vlasti.
Zemlja je bila veća i, zahvaljujući vojnoj reputaciji i istorijskim okolnostima, u boljoj međunarodnoj poziciji. Ali veliki deo priče o uspehu je bila najobičnija propaganda. I dan-danas se priča o zapaženom privrednom rastu koji, čak i ako prihvatimo validnost numeričkog merenja rasta u načelu, u zemlji sa dirigovanim cenama znači vrlo malo. Šta god da fiktivne brojke i loše pamćenje kažu, razlika u životnom standardu u tadašnjoj SFRJ i zemljama Zapada je u ono vreme bila ogromna, mnogo veća nego danas. Prelazak granice je predstavljao kulturni šok, dok su danas razlike jedva vidljive: ovo je kako život u Evropi otprilike izgleda.
Društvo jeste bilo statično, i u tom smislu predvidljivije i sigurnije. Gubitkom državne ideologije stvorio se vrednosni vakuum, a nekad zajedničke premise o društvu i svetu su zamenjene suprotstavljenim vizijama i ogromnim spektrom mišljenja. Kao i svuda u svetu, protok ljudi i informacija dovodi do fragmentacije i polarizacije društava. Ali to je cena drastičnog povećanja slobode mišljenja i udruživanja, a ne dokaz da prava sloboda ne postoji jer su svi mediji pod pritiskom jedne te iste čizme.
Stara kletva „da bog da imao, pa nemao” potvrđuje psihološku istinu da osećaj gubitka ili nazadovanja vodi u mnogo goru malodušnost i apatiju nego same prepreke i iskušenja. I ja sam u suštini nostalgičar i na emotivnom nivou razumem one koji se sa setom prisećaju jednog prošlog i nepovratnog vremena. Ali melanholične retrospekcije tipa „sve je isto, ako ne i gore”, ne samo da ne odgovaraju istini nego ubijaju volju koja je uslov svakog boljitka.
doktor psihologije
Željka Buturović,
objavljeno: 13.10.2010.
