Izvor: Politika, 19.Jun.2013, 17:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Epoha (ne)kulture
Ako jedan narod ne neguje svoju kulturu i ne usavršava je u skladu sa zadacima savremenosti, osudio je svoje institucije, kao i svoju ekonomiju, na neminovno propadanje
Još je američki politikolog Samuel Hantington u knjizi „Sukob civilizacija“, koja je objavljena 1994, predvideo da će se u epohi koja dolazi glavni sukobi voditi između različitih civilizacija. Iako je njegovo delo dočekano s velikom skepsom i kritikom akademske javnosti, koja je tvrdila da je nemoguće >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << definisati pojmove poput „civilizacije“ i „zapadne vrednosti“, Hantington je intuitivno predosetio rastući značaj identiteta i kulture u međunarodnim odnosima. Da li Srbija prepoznaje ovaj trend?
Kako vreme više odmiče, to sa sve većom sigurnošću možemo tvrditi da će 21. vek biti vek borbe pojedinaca i naroda za vlastiti identitet; biće to vek u kome ćemo prisustvovati utakmici između različitih nacionalnih karaktera i videti pozornicu na kojoj se više ne odmeravaju vojske, nego kulture. Kultura je širi pojam i od nauke, i od umetnosti, i od politike. Ona je zapravo izražavanje ideja koje jedan narod ima o svom vlastitom karakteru, o svojoj istoriji, o svojim zadacima u sadašnjosti i svojoj ulozi u budućnosti. Ukoliko jedan narod ne neguje svoju kulturu i ne usavršava je u skladu sa zadacima savremenosti, osudio je svoje institucije, kao i svoju ekonomiju, na neminovno propadanje pod zubom vremena i spoljašnjih izazova. Pogledajmo to na primeru Nemačke.
Za razliku od popularnog uverenja da je ekonomija ta magična formula uspeha Nemačke, ekonomija je u velikoj meri samo izraz ambicije, kulturnog obrasca i nacionalnog karaktera Nemaca. U situaciji posle Drugog svetskog rata, kada je Nemačka bila onemogućena da vodi aktivnu spoljnu politiku, da postane nuklearna sila i da učestvuje u međunarodnim misijama, privreda je postala ventil, ali i sredstvo za akumuliranje moći u pravcu stvaranja pretpostavki za nacionalno ujedinjenje i samostalni izlazak na globalnu scenu. Naravno da su za takozvano nemačko privredno čudo (Wirtschaftswunder) postojale osnove u geografiji i demografiji (obim tržišta i plovne reke), ali se ono ne može objasniti samo tim determinantama.
Nauka je kao objektivno objašnjenje ovakvog herojskog rasta svojevremeno nudila „Maršalov plan“, otpis dugova iz 1953. godine, pa i „socijalnu tržišnu privredu“ (Soziale Marktwirtchaft), međutim nemoguće je objasniti takav uspon bez poznavanja istorije, kulture i „duha“ Nemačke. Upravo na tim poljima možda treba tražiti uzroke delimičnog sunovrata Srbije. Koliko rijaliti programa, koncerata na Ušću, tabloidnih novina, zabravljenih nacionalnih kulturnih ustanova, poluintelektualaca analitičarske provenijencije treba da nam se desi, da bi nam palo na pamet da je uzrok naših nedaća u duhu, ne u telu? Istorija i nauka nisu zabeležile u slučaju bilo koje zemlje nekakav magični ekonomski recept koji bi jednu državu sam od sebe podigao na noge. Ekonomija je zapravo samo izraz vere preduzetnika u budućnost svoje zemlje, odraz poverenja u njenu perspektivu i u njene građane, proizvod specifične kulture koja teži stvaranju, kreaciji, inventivnosti i nesputanom izražavanju.
Dva dominantna globalna trenda danas su: 1) ekonomska integracija čitavih blokova zemalja i 2) regionalizacija i seperatistički pokreti unutar samih tih zemalja. Oba trenda nesumnjivo krnje suverenitet i institucije nacionalnih država, pa se razvijeni narodi za svoj opstanak i prosperitet, pored svojih državnih politika, sve više oslanjaju na kulturnu politiku. To je pokazao ogroman odziv država na tematskoj debati u Ujedinjenim nacijama „Kultura i održivi razvoj“, koju je iniciralo srpsko predsedavanje Generalnoj skupštini. Na popodnevnoj panel raspravi, kulturu u Srbiji predstavljao je naš Ivan Tasovac, koji je probudio iz kome Beogradsku filharmoniju, dok je direktor Metropolitena Tomas Kembel na ubedljiv način izložio koliko je najveći muzej na svetu značajno uticao na izgradnju američkog društva i države. Debata je organizovana u saradnji sa Uneskom, jer će se u okviru ove organizacije „rešavati“ jedno od ključnih identitetskih pitanja ovoga naroda: da li će crkve i manastiri na Kosovu ostati upisani kao srpski srednjovekovni spomenici, ili će biti „preregistrovani“ kao srednjovekovni spomenici „Republike Kosovo“.
Kada je Dositej Obradović, „zapadnjak“ i racionalista, upisivao fakultet u Haleu 1782. godine, u današnjoj Nemačkoj, morao je da popuni standardizovani obrazac. Iako tada još uvek moderna srpska država nije postojala, već je bila samo zaboravljena otomanska provincija, iako je rođen i živeo sve vreme u tadašnjoj Austriji, iako je tada sam kritikovao svoj narod kao nedovoljno obrazovan i duhovno zatucan, na pitanje „odakle je“ Dositej je upisao doslovce „aus serbien“: iz Srbije. Kada bi današnja „elita“ imala samo deo modernosti i obrazovanja Dositeja, i samo deo njegove nacionalne svesti i naboja, Srbija bi se relativno brzo otisnula sa dna koje je u jednom momentu dotakla.
Nikola Jovanović
objavljeno: 19.06.2013.
