Izvor: B92, 14.Dec.2017, 10:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto žrtve silovanja u Srbiji ćute?
Sve češće optužbe za seksualna zlostavljanja, pre svega u Americi, ali i u drugim delovima sveta, izazvale su burne reakcije, kako onih koji pružaju podršku žrtvama, tako i onih koji negiraju optužbe nakon više decenija od napada. Međutim, malo ko se zapita kakve posledice takvo ponašanje ostavlja na žrtvu uznemiravanja i njen kasniji život. O tome, ali i o mnogim drugim problemima koji se tiču ove teme i u Srbiji za B92 govore psihoterapeutkinje i stručno osoblje Centra za žrtve >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << seksualnog nasilja.
Harvi Vajnstin, Kevin Spejsi, Dastin Hofman, Deni Masterson, Džejms Livajn, Met Lauer, Džon Konijers, Al Franken... imena su poznatih ličnosti različitih profesija koje vezuje jedno – optužba za seksualno zlostavljanje.
“Nedavna prijavljivanja seksualnog nasilja u Americi su pokazala da je seksualno nasilje prisutno svuda u svetu, bez obzira na lične karakteristike, pa i na društveni status. Težina iskustva seksualnog zlostavljanja i spremnost da poznate filmske radnice i radnici govore o nasilju koje su doživeli, kada je bilo aktuelno, a i posle mnogo godina, svakako potvrđuje potrebu i važnost da se nasilnici kazne i dosegne pravda. Pokazalo se i da je američka javnost podržala žrtve i distancirala se od nasilnika. To će sigurno dati podršku i drugim žrtvama u SAD da se odluče da prijave nasilje bez previše straha da će doživeti osudu sredine i neefikasnost sistema da optuži i osudi nasilnike“, ističe psihoterapeutkinja "Instituta za psihodramu“ Biljana Slavković.
Međutim, kod nas je situacija drugačija.
Zašto žrtve ćute?
U našoj sredini žrtve seksualnog nasilja zlostavljanje često ne prijavljuju nadležnim institucijama, a najčešći razlozi su, kako Slavkovićeva navodi, strah da im se neće verovati, intenzivni šok u kome se nalaze nakon čina nasilja i stid.
“Nažalost, dodatna otežavajuća okolnost je činjenica da je sistem institucija često nespreman da zaštiti žrtvu od retraumatizacije i ponovne viktimizacije tokom istražnih i sudskih procesa. Žrtva se često smatra odgovornom što je to doživela (npr. zašto je tamo otišla, zašto se nije branila, zašto je nasilniku poverovala ili joj se šalje poruka da je ‘to isprovocirala’). Ovakav pristup je veoma štetan za psihičko stanje žrtve i pojačava posledice doživljenog nasilja", dodaje psihoterapeutkinja.
Žrtve su uvek svesne situacije u kojoj se nalaze, pitanje je samo koliko imaju hrabrosti da o tome progovore, jer je reč o tabu temi o kojoj se malo govori i najmanje se prijavljuje, ističe koordinatorka u Centru za žrtve seksualnog nasilja u Novom Sadu Ivana Zelić.
“Teško im je da o tome govore jer su povrede koje prežive duboke, a očekivanja da će dodatno biti povređene, kada ono što su preživele ispričaju drugima, biti još veće. Žene na osnovu iskustva zaključuju da će možda biti okrivljene u svom najbližem okruženju, ali i od strane institucija, za preživljeno nasilje, jer su izazivale nasilnika ponašanjem, oblačenjem, boravkom na određenom mestu, što kod žene izaziva osećanja stida i samookrivljivanje. Zbog toga o preživljenom nasilju žene žrtve nekada ne pričaju ni sa najbližim osobama”, ističe koordinatorka Stručnog tima za pilotiranje sedam centara za žrtve seksualnog nasilja u Vojvodini Danica Todorov.
Šta kada žrtva odluči da prijavi nasilje?
Projekat “Zaustavi-zaštiti-pomozi” koji ima za cilj da žene i devojke zaštiti od nasilja i žrtvama obezbedi institucionalnu, zdravstvenu i psihosocijalnu pomoć, pokrenuo je osnivanje centara za žrtve seksualnog zlostavljanja u okviru bolnica u Vojvodini.
“Kada žrtva dođe u Centar u pratnji policije ili sama, pokreće se mehanizam zaštite koji podrazumeva da se odmah uključuju savetnice za psihosocijalnu podršku koje žrtvi daju neophodne informacije i prisutne su sve dok traju zdravstveni pregledi, uzimanje uzoraka za eventualno dokazivanje i davanje izjave, ali i nakon toga, pomažu u procesu oporavka, odnosno umanjivanju traume izazvane nasiljem kroz njihovo osnaživanje", priča Danica Todorov.
Da bi žrtva dokazala da je bila seksualno zlostavljana, mora da prikupi materijalne dokaze, što podrazumeva specijalističke i forenzičke preglede. Prvi pregled koji je dužna da obavi jeste ginekološki pregled.
"Kada je u pitanju žrtva seksualnog nasilja, zadatak ginekologa je da po tačno određenoj proceduri načini ginekološki pregled, utvrdi prisustvo povreda na genitalnoj regiji i dokumentuje ih a potom na adekvatan način uzme određene briseve i uzorke radi daljeg veštačenja postojanja tragova biološkog porekla. Povrede ekstragenitalne regije su u slučajevima seksualnog nasilja češće i njihov pregled treba da izvrši lekar specijalista sudske medicine."
Ginekološkim pregledom može da se utvrdi odnosno isključi postojanje povreda na genitalnim organima, pre svega na koži vulve, introitusu vagine i vagini kao što su oguljotine kože i sluznice, ogrebotine, krvni podlivi, tragovi ujeda/ugriza. Posebno se pregleda himenalni prsten i opisuje postojanje svežih i/ili starih rascepa. Ukoliko je silovanje izvršeno upotrebom nekog predmeta, povrede mogu biti i težeg karaktera. Potrebno je naglasiti da nepostojanje povreda ili bioloških tragova na žrtvi ne isključuje da se zaista radi o žrtvi silovanja“, objašnjava prof. dr Ljiljana Mladenović Segedi, rukovodilac Radne grupe Centra za žrtve seksualnog nasilja u Novom Sadu, u Klinici za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Vojvodine.
Nakon toga sledi rad sa konsultantkinjama. Savetovanja, kao ni gotovih rešenja, kažu, nema, jer je svaka žena ekspertkinja za svoj život.
“Mi smo tu pre svega da je podržimo, da je razumemo, informišemo. Da njenu bezbednost stavimo na prvo mesto, da ispitamo koje su njene potrebe u datom trenutku, koliko su bezbedna deca...Pored toga, mi sa njom pravimo vrlo detaljan sigurnosni plan u skladu sa njenom situacijom, razmatramo sa njom ulogu institucija kojima se obratila ili je informisemo o ingerencijama institucija kojima će se tek obratiti. Nudimo joj psihološku i pravnu podršku, zastupanje na sudu ili pred drugim institucijama. Svaki korak planiramo zajedno sa njom, jer ona mora biti uključena u planiranje i dalji rad i ništa ne radimo bez njenog znanja", ističe Ivana.
Oporavak od traume silovanja može da bude dugotrajan proces
Sve se slažu u jednom, da vreme oporavka zavisi od osobe do osobe, ali i od brojnih faktora. Svakako može da ima posledice i po kasniji život žrtve.
“Da bi mogla da radi na svom oporavku jako je važno da se ženi da vremena i prostora da se suoči sa svojim emocijama i da ih ‘izbaci iz sebe’, naročito strah, krivicu, bes, ljutnju...Najvažnije je ženi verovati i ne osuđivati je. Potrebno je objasniti joj da su stanje u kojem se ona nalazi, njeno ponašanje i emocije koje doživljava, samo normalna posledica traume koju je preživela. Takođe, potrebno je odobriti joj da je sve u redu što je uradila u trenutku preživljavanja nasilja, i pomoći joj da shvati da je činila najbolje što je mogla za sebe u tom trenutku. Važno je da se sa ženom prođu sve faze i posledice traume nasilja ako je potrebno, uz stalno ohrabrenje i podsećanje da ona nije kriva za to što joj se dogodilo, da ima pravo na život bez nasilja i da je važno da čini pozitivne stvari za sebe. Tokom oporavka je važno vrednovati njenu snagu i hrabrost, podsetiti je na elemente njene ličnosti koje je osnažuju, potvrditi njene pozitivne strane i pomoći joj da identifikuje osobe od poverenja koje su tu za nju", objašnjava Zelić.
Psihoterapeutkinja Slavković ističe dugotrajnost posledica zavisi od faktora kao što su: kontekst u kome se nasilje dogodilo, trajanje zlostavljanja i brutalnost nasilja, lične karakteristike žrtve i podrška ili izostanak podrške nakon pretrpljenog seksualnog zlostavljanja.
“Posledice će kod nekih žrtava biti vidljivije, kao što su konfuzija, izražen strah, povlačenje… Kod drugih žrtava okolina može da ne primeti ništa, žrtva će se ponašati ‘kao da se ništa nije dogodilo’. To stanje može da se zadrži i godinama posle pretrpljenog nasilja. Ali, potrebno je mnogo mentalne energije da se ova teška iskustva potiskuju, pa će se usled toga pojaviti različiti simptomi koji na prvi pogled žrtve neće povezati sa traumom seksualnog zlostavljanja: telesni simptomi (razne psihosomatske bolesti, problemi sa varenjem, radom srca, štitne žlezde, glavobolje, hronični umor, bolovi u telu, različiti ginekološki problemi, alergije, poremećaji ishrane, spavanja itd… Na koji god način da žrtva reaguje usled preživljenog seksualnog nasilja, uvek je do neke mere narušeno njeno emocionalno, kognitivno, telesno i socijalno funkcionisanje.”
Kako izgleda rad na oporavku?
Psihoterapeutkinja Slavković se u radu sa ženama koje su aktuelno ili nekada doživele seksualno nasilje rukovodi sledećim principima:
