Izvor: Politika, 04.Jun.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mačići obaraju diktatora
Ovo je dobro vreme za korupciju i dobro vreme da se nekažnjeno čine zločini, kaže Tod Gitlin, profesor novinarstva na Univerzitetu Kolumbija
Na jednoj od starih crno-belih fotografija okačenih na Guglu, najboljem novinarskom drugu, Tod Gitlin neodoljivo podseća na Boba Dilana. Iznenadio se zbog tog poređenja, skinuo kačket sa petokrakom, ispod koje je sitnim slovima ispisano „Vijetnam”, a onda smo zajedno konstatovali da Internet ume da prevari.
Ali, u vreme >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šezdesetih prošlog veka, kada se globalna informatička mreža i njena hiperaktivna deca, Fejsbuk i Tviter, nisu motala čak ni u podsvesti Artura Klarka, profesor novinarstva i sociologije i šef katedre za doktorske studije na Kolumbija univerzitetu Tod Gitlin zaista je šurovao sa Dilanom. Osim što je tata buntovnog rokenrola, u njegovoj najkreativnijoj fazi, postavio muzičke temelje za gerilski rad Gitlinovoj generaciji, obojica su bili u istom timu kada su organizovali prve nacionalne proteste širom SAD protiv američke intervencije u Vijetnamu.
– Neverovatna je stvar imati Boba Dilana za kompanjona kroz protekle decenije – kaže mi Gitlin.
Nekoliko minuta ranije, u holu Fakulteta političkih nauka u Beogradu, on je zaista mnogo više podsećao na trećepozivca dece cveća, sa upečatljivim kačketom rezerviste vijetkongovca, nego na jednu od ikona akademske Amerike i njenih društvenih pokreta.Ali, još od 1963. godine, kada je bio lider studentskog pokreta, a Dilan član Pokreta za ljudska prava Afroamerikanaca na jugu SAD, karijere su im imale sličnu putanju. Dok Dilan godinama putuje širom sveta na maratonskoj svetskoj turneji, kao bivši gerilac sa počasnim doktoratom mejnstrim superzvezde, profesor Gitlin je posle Kaira, gde je održao predavanja o revoluciji, medijima i demokratiji, stigao u Beograd da profesorskoj i društvenoj eliti predstavi ideju novog sveta, novih medija, novih pokreta i globalnih društvenih promena.
Profesor je u Kairu pokušao da otkrije koliko su Internet i društvene mreže uticale na revoluciju u Kairu. I da odgovori koliko su u pravu oni teoretičari zavere da je to bila samo maska za neke druge subverzivne aktivnosti na severu Afrike.
– Pročitao sam puno izjava koje su govorile – Fejsbuk je važan, Tviter takođe... Bio sam veoma skeptičan. Ali, posle brojnih razgovora u Kairu, mislim da je priča tačna. U Americi takođe imamo sve te platforme, ali kada pogledate za šta ih ljudi koriste, vidite da im služe da dele slike sa putovanja, razmenjuju poruke za rođendane ili slike dece – kaže Gitlin.
Fejsbuk i Tviter, dakle, sami po sebi nisu prouzrokovali revoluciju. Profesor je u Kairu razgovarao sa blogerom koji je objavljivao svoje postove pod pseudonimom „Peščani majmun” i pisao na engleskom, jer je to bio način da bude manje interesantan Mubarakovoj tajnoj policiji. Gitlinu je citirao američkog internet gurua Itana Cukermana u onome što on naziva „Teorija slatkog mačeta nove tehnologije”.
– Bilo koja tehnologija koja može da se koristi da se razmenjuju slike simpatičnih mačića, može da bude korišćena za obaranje diktatora – priča profesor.
Ako smo se složili da se Internet može koristiti za obaranje vlada, nije li već svrgnuo sa trona štampane medije? Gitlin skida kačket, između turske kafe i espresa bira onu prvu, a zatim odgovara sa osmehom:
– Daću vam jednostavnu statistiku: 1992. godine u Americi je oko 60.000 ljudi radilo u medijima – novinari, fotoreporteri, urednici. Danas ih je 40.000. Evo jednog primera: Država Nju Džersi na glasu je kao veoma korumpirana, pa je u „Njujork tajmsu” bilo 50 novinara koji su pokrivali samo tu regiju, a sada ih je 15. Dakle, ovo je dobro vreme za korupciju i dobro vreme da se nekažnjeno čine zločini. Ipak, i u ovoj konstalaciji pokreću se novi medijski projekti, većinom na Internetu. Upravo učestvujem u jednom takvom projektu novog internacionalnog medijskog sajta koji se zove Njuz moušn i on ima veoma dobre, uglavnom mlade novinare od koji su neki pravi eksperti– priča profesor.
Činjenica je, pitam ga, da se preko Interneta informacije brzo šire, ali se istom brzinom plasiraju dezinformacije i glasine. Kako se snaći u toj konfuziji?
– To je veoma važno pitanje. Ali sve što vidimo danas u medijima i na Internetu, nije reč o novoj situaciji. Na samom početku novinarstva u Americi, u osamnaestom i devetnaestom veku, novine su bile pune propagande, dezinformacija, ogovaranja. Većina listova tokom ranog 19. veka bila je kontrolisana od političkih partija i bili su užasni. Mi često mislimo o zlatnom dobu novinarstva, a ono je, ako je ikad postojalo, bilo veoma kratko –smatra Gitlin.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 05.06.2011
