Izvor: Politika, 27.Feb.2015, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bezemljaši
Srbija je jedna od retkih istočnoevropskih zemalja koja je u približavanju Evropskoj uniji prihvatila obavezu da već za dve-tri godine omogući strancima kupovinu svoje zemlje. Oranica, pre svega. O tome se već godinama vodi žučna ne samo politička, već i pravna rasprava – kako doskočiti toj obavezi koju smo olako prihvatili Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju.
Glavni argument je – zemlju ne mogu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kupovati stranci, jer ćemo, sledi strepnja kao kletva, ako nam je svetski bogataši uzmu za male pare, postati bezemljaši i robovi na svojim njivama. Odista – stoji li ta i tolika opasnost?
Sudeći po primerima nekih zemalja poput Mađarske i Ukrajine, koje su i svojim ustavima zabranile prodaju plodnih njiva strancima, a Hrvati uoči ulaska u EU tu mogućnost odložili na dug rok, mi smo se poneli prema tom našem kapitalu od oko četiri miliona hektara, krajnje neodgovorno i apsolutno anacionalno.
Jesmo li time izdali generacije budućih paora, jer su strancima na „nišanu” uglavnom plodne vojvođanske njive. Ispod Save i Dunava preovlađuje sitan posed koji nikoga ne zanima. Ili je možda Mađarima više stalo do zemlje nego nama?
Šta god da je odgovor na ovo pitanje, problem nije u onome što smo potpisali sa EU, već u onome što nam se realno dešava. Mi rodnu i plodnu grudu krčmimo i prodajemo gotovo bagatelno i bez EU i sporazuma sa njom. Zakonom o privatizaciji već smo hiljade hektara najboljih parcela u Vojvodini prodali „tim groznim strancima”. Kako? Kao kapital kombinata koje smo listom uništili a onda u privatizaciji izneli na pazar. Veći deo su kupili domaći veleposednici, ali bogme i stranci. Nije ih mnogo, ali tu su. U našem ataru. Svet se time nije srušio, a mi postali manje (ne)zavisni.
Gde je ta zemlja?
Na istom mestu gde je i bila. Je l’ je neko, kako bi upitao Miodrag Kostić, jedan od najvećih domaćih latifundista, „odneo u torbama”? Nije. U čemu je onda problem?
Očigledno da se pitanje zemlje, pa i njene prodaje, pogotovo onog dela od nekoliko stotina hiljada hektara koji država knjiži, namerno politizuje. Nije nam problem što je stotine hiljada hektara plodnih oranica u parlogu, ali jeste ako je damo nekom da radi, zapošljava ljude, plaća porez, izvozi, zarađuje…
Holandija nije zabranila prodaju zemlje, ali niko je ne kupuje. Zašto? Zato što je holandski seljaci ne prodaju. Obrađuju je i žive od nje.
Nemoguće je da niko u našoj zemlji ne ume ili, možda neće, da pametnom agrarnom i poreskom politikom uradi upravo ono što se strahom od stranaca brani – da se naša zemlja obrađuje onako kako to upravo ti Holanđani rade. Sa oko dva miliona hektara peskovitih njiva, otetih od mora, izvozom hrane prave 80 milijardi evra. Četrdeset puta više od nas.
To je pitanje, a ne ko je gazda.
Slobodan Kostić
objavljeno: 28.02.2015.
