Izvor: Prva.rs, 05.Nov.2015, 12:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
IN MEMORIAM: Milan Mladenović
"Čuo sam gromove što preteći hukte,
Vale što svetove spiraju i lome,
Hiljadu bubnjara čije ruke bukte,
Hiljade što šapću a nemaju kome..."
(Bob Dilan: „A Hard Rain’s Gonna Fall)
Frontmen kultne beogradske grupe Ekatarina Velika za kratko vreme je otišao u legendu, a najverniji fanovi i danas, 21 godinu nakon njegove smrti, sa istim žarom i ljubavlju pevaju stihove koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Prva.rs << su iza EKV ostali.
U jednom intervjuu iz 1985. Milan je pričao o počecima.
"Bilo je to davno. Živeo sam u Sarajevu. Bio sam klinac sa naočarama i nosio Tango gitaru ispod miške. Odlazio sam na časove gitare kod čuvenog Garija Garinča. Od njega sam naučio neke akorde", kazao je Mladenović, koji je svoje odrastanje u Sarajevu opisao rečima: "Mislim da je ono mračno uticalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me naravno mlatili i dolazio sam kući krvav, plačući, što je trajalo do 1970. kada smo se preselili u Beograd. U Sarajevu sam imao najboljeg prijatelja Amera, sa kojim sam, idući ulicom, stalno pevao Beatlese. Tada sam želio da kada porastem postanem jedan od njih".
Potom je stalno svirao, pravio "neke pesmice".
"Svirao sam sa nekim svojim prijateljima. A onda, kada sam upoznao Gagija, nastalo je Limunovo drvo. Kroz tu grupu je prošla gomila ljudi. Imali smo i neke demo snimke, urađene kod Trulog u Zagrebu. Trebalo je da snimimo ploču za „Suzy“, međutim, baš tada smo se raspali".
Nakon toga, nastala je grupa Šarlo Akrobata, koju je osnovao sa Dušanom Kojićem Kojom i Ivanom Vdovićem. Iako su snimili samo jedan album, bilo je to veliko rock ostvarenje na ovim prostorima. Iz Šarla su iznikla dva uticajna rock benda – Katarina II i Disciplina kičme.
"Bilo nam je preko glave svih šablona i razbijali smo ih. Išli smo namerno po oštrici žileta", pričao je 1985. Milan.
Na početku osnivanja benda Katarina II svirali su bez novca, maltretirali se po vozovima, a Milan nije krio ni da su pojedine njegove kolege neozbiljno pristupale tome što su radili. Govorio je i o "jezivo malom" tiražu prve ploče – 3 000 primeraka, nasuprot sjajnim reakcijama kritičara i javnosti, ističući da nisu imali podršku diskografske kuće.
Ti počeci ih ipak nisu sprečili da postanu jedan od najvećih bendova u bivšoj Jugoslaviji i otpevaju "Oči boje meda", "Modro i zeleno", "Kao da je bilo nekad", "Ti si sav moj bol", "Novac u rukama", "Zemlja", "Ljubav", "Par godina za nas" i druge velike hitove.
Milanu bliski ljudi govorili su da je bio izuzetno odgovoran, strog, da je mnogo čitao i da nikada nije bio narkoman. Drugi pak tvrde da je umro o AIDS-a, koji je dobio zbog dugogodišnjeg konzumiranja narkotika.
Oni koji su ga poznavali tvrde da nikada nije preboleo rat na prostorima bivše Jugoslavije i da je upravo to bio konačan potpis na njegovoj smrtovnici.
Za vreme opsade Dubrovnika pozvao je publiku da minutom ćutanja oda počast žrtvama i tom gradu, a početkom devedesetih odbio je da nastupa u Banja Luci, što su mu mnogi zamerili. Zajedno sa nekoliko rokera 1992. godine je pokrenuo je projekat antiratnog karaktera Rimtutituki i snimio himnu "Slušaj vamo".
U avgustu 1994. godine, nakon nastupa na festivalu u Budvi, Milan je prebačen u bolnicu, gde mu je ustanovljen rak pankreasa. Nakon tri meseca borbe sa teškom bolešću preminuo je sa svega 35 kilograma.
Njegova biografija "Dečak iz vode", autora Flavija Rigonata, završava rečima: "Za kraj bih rekao samo da mi ni u kom slučaju nije žao što sam sve ove godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol, i mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim sve te godine".
Milan je rođen u Zagrebu, rastao je u Sarajevu, a živeo u Beogradu. Sahranjen je u beogradskoj Aleji velikana na Novom groblju.
Plato ispred Doma omladine u Beogradu nosi njegovo ime, kao i ulice u Zagrebu, Zemunu i predgrađu Podgorice.
Milan Mladenović, "dečak iz vode“, koji je Maji Maričić posvetio pesamu "Oči boje meda“, bio je legenda koja je prerano otišla. O njegovom privatnom životu se malo zna. Možda zato što je bio tajanstven, a možda zato što nije imao vremena da o sebi nešto kaže.
Međutim, njegov dečački duh je nastavio da živi kroz njegove pesme, ali i snažne reči koje su danas ostale kao najlepši citati jednog perioda.
On je bio pun energije koja je izbijala iz njega i na sceni je zaista živeo punim plućima:
Ljudi se obično plaše da oslobode energiju zato što na taj način otkrivaju znatan deo sebe i svoje ličnosti. Time, znači, pokazujemo svoja unutrašnja doživljavanja i preživljavanja. S druge strane, mnogi ne vole da vide taj energetski naboj, jer ih to zastrašuje. Nema razloga potiskivati ono što je u nama.
O čoveku koji živi na ovom svetu je razmišljao duboko:
Prilagodljivost životu može da bude pozitivna osobina, ali, po meni, to je isto kao i danak životu. Ukoliko se prilagođavaš nečemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju ličnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje, pre svega, morbidna i negativna. Šta na kraju biva? Od mladog i perspektivnog čoveka stvara se krajnje beskoristan tip.
Bio je svestan vremena u kom je živeo i nije bio zadovoljan. Smatrao je da svi zaslužujemo bolje:
Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, a iznad nas razbuktala se vulkanska lava, koja počinje da curi, rasteže se po nama, narodu. Šta bismo mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam. Čini mi se da smo potpuno „stisnuti“, ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred. Možda bi nam pomogla promena političkih i ekonomskih uslova ili, pak, državni udar? Možda, kažem...
Stoga je uvek i zagovarao ideju da ne odustajemo od sebe i onoga što zaslužujemo:
Borite se za svoju ličnu slobodu i demokratiju. Ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo "opravdane" norme uguše i opterete. Borite se za svoj život.
Možda tek tad uvidimo da:
U svakom porazu ja sam video deo slobode. I kad je gotovo, za mene, znaj, tek je počelo!
Možda će tada ovo biti "zemlja za nas"!
Izvor: B92, Srbija Danas
