Izvor: Politika, 06.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pijace u novom, briselskom poretku
Hladnoća sve jače steže beogradsku Bajlonijevu pijacu, gde je više prodavaca nego kupaca. Četrdesetosmogodišnji Nikola Pantović lagano poskakuje iza svoje tezge i punim dahom greje ogrubele ruke. Već je podne, a gotovo sav krompir, luk, jabuke stoje neprodati. Jabuke nalik na ananas kao i one kvrgave i sitne poput "trulih šljiva" već su promrzle. Ipak, ako je verovati stručnjacima za poljoprivredu, kako bude odmicala primena evropskih standarda u Srbiji, tako će rasti i šanse da i Pantović >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i drugi "sitni proizvođači" sa sela postanu "gospoda". Umesto da se smrzavaju po pijacama i s neizvesnošću iščekuju kupce, seljaci iz Srbije će najveći deo proizvoda prodavati megamarketima. Domaći sir, kajmak, ajvar, turšija, slanina, med i slatko pre će stizati na rafove marketa nego na pijačne tezge. I biće upakovani u dopadljivu ambalažu prelepljenu deklaracijom.
A to što će naš seljak imati manje muke oko plasmana svojih proizvoda, međutim, moglo bi da znači i nestajanje najvećeg broja pijaca, barem ovakvih kakve su današnje.
Iako su već sada retki prizori da se prasići prodaju iz gepeka, prodaja stoke biće dodatno kontrolisana. Na seoskim gazdinstvima rakija će se i dalje slobodno peći za sopstvene potrebe, ali za njen izlazak na legalno tržište biće neophodna – deklaracija. I svi oni koji bi da oprobaju sreću baš u proizvodnji ovog pića, moraće da osnuju destilerije i kreiraju brend.
Eksperti dodaju da je ovde pomenut samo deo promena koje treba očekivati sa ulaskom Srbije u Evropsku uniju.
Kada se to desi, Srbija će morati da prihvati većinu evropskih pravila i preporuka (direktiva) koje se odnose na proizvodnju, čuvanje, preradu i prodaju hrane. Iako zemljoradnici koji prodaju robu na beogradskim pijacama, a što shvatamo u razgovoru s njima, nisu najupućeniji u nove standarde, domaće zakonodavstvo se već usklađuje sa zahtevima briselske birokratije.
Dragan Mirković, savetnik za poljoprivredu potpredsednika Vlade Srbije, kaže da je novi zakon o bezbednosti hrane, koji ulazi u skupštinsku proceduru, objedinio sve direktive EU koje su u vezi s poljoprivredom. Dakle, u Srbiji se i pre kandidature za članstvo u EU hvata zalet za trku na velikom evropskom tržištu hrane. Šta to znači?
Domaći poljoprivrednici će moći da prodaju mleko, meso, voće, povrće i ostale namirnice tek kada sanitarna inspekcija utvrdi da su njihovi proizvodi prošli zadovoljavajuće higijenske uslove, u šta oni sami moraju da je uvere.
Sertifikacione kuće će od seljaka tražiti da vode beleške o tome kako su gajili biljke, koje su preparate i đubriva koristili, čime su hranili stoku... Potvrde će izdavati pošto se uvere da proizvodi kao što su, na primer, sir, kajmak i ajvar zadovoljavaju higijenske standarde i da u njima nema štetnih materija. Podrazumeva se da će najveći broj dobavljača, marketa, hotela i restorana tražiti samo proizvode s takvim žigom. Izbor koji će se otvoriti pred srpskim seljakom biće lak, tvrde ekonomski analitičari – ili će poštovati standarde, ili njegova roba, u konkurenciji s hiljadama drugih koje su prošle sva ispitivanja, neće naći kupca. To je jasna tržišna poruka, ali je za sada primećuju samo stručnjaci, a ne i oni koji žive "od motike".
Danas se ni na jednoj tegli ajvara ili turšije koja se iznosi na pijačne tezge ne može pronaći deklaracija, o kvalitetu rakije sudi se po njenoj boji, o jačini po "vencu" pošto se prvo promućka flaša, a kada su posredi uslovi u kojima je pečena, domaćinu možete verovati samo na reč. Najveći broj srpskih seljaka, koji prodaju robu na pijacama, nema nijedan od potrebnih sertifikata koji bi kupcima na evropskom tržištu razrešili ove dileme.
– Nemam sertifikate, ne znam ni koji su, ali je nemoguće da srpska hrana ne valja. Kada dođe vreme za to, prihvatiću sve što se traži – veli Nikola Pantović.
– Možete li da zamislite sebe dok vodite dnevnik proizvodnje?
– Zašto da ne, nisam nepismen. Nije mi teško da prihvatim ono što valja, ali u mom kraju živi mnogo starih i neškolovanih, s njima će to malo teže ići – odgovara Pantović.
Ivanka Pejić iz banatskog sela Sefkerina, koja 40 godina živi od poljoprivrede i prodaje na pijaci "Zeleni venac" u Beogradu, iznenađena je što se tek sada potencira čistoća staja i pomoćnih prostorija.
– Ni dosad nismo radili u svinjcima – kaže Ivanka dok uslužuje stalnog kupca, koji potvrđuje da veruje u njene proizvode, kao i da mu nisu potrebne bilo kakve dodatne garancije.
– Znate li da će sitni proizvođači, kao što ste vi, ponovo morati da ujedine snage u zadrugama?
– Ne znam. Retko pratim televiziju – kaže Pejićeva i dodaje da se i u njenim domaćinstvu proizvodi "od svega po malo", ali da nije problem da proizvode samo kukuruz ili samo šećernu repu, na primer, ako im bude odgovarala otkupna cena.
Potvrđuje se da srpski poljoprivrednici ne odbijaju promene, ali su nespremni i neorganizovani. Očekuju reč države, koja bi prvo trebalo da im objasni šta se od njih traži, a onda da svoje zahteve i finansijski pomogne. Između ostalih, i zahtev za udruživanje.
– Naš seljak je izgubio osećaj za zadrugu. Deo njegovog mentaliteta je da bude individualista, da svaštari i prodaje robu nejednakog kvaliteta. Ipak, ne vidim alternativu zadruživanju, jer su oni sitni proizvođači i kao takvi neće uspeti na tržištu – objašnjava Zaharije Trnavčević, novinar Televizije B 92 i dugogodišnji poznavalac poljoprivrede.
On kaže da je 90 odsto obradivih površina u Srbiji vlasništvo sitnih poljoprivrednika koji imaju do četiri hektara zemlje, dok prosečno evropsko gazdinstvo ima 35 hektara.
– Moraju zajednički da nabavljaju i da prodaju robu. Oni koji hoće da žive od poljoprivrede moraće da postanu deo velikih asocijacija koje će primenjivati istu tehnologiju i koje će na tržište izlaziti sa serijama istovetne, klasifikovane robe koju će znati kome prodaju – dodaje Trnavčević.
Oni od kojih sutra očekujemo da proizvode kao zemljoradnici u Evropi, danas uglavnom ne znaju šta je, na primer, "hasap" sertifikat koji potvrđuje da su uređaji u kome se proizvodi skladište i prerađuju higijenski ispravni, ili "gap" koji će od proizvođača zahtevati da vodi evidenciju, odnosno protokol o proizvodnji, na primer kada je prskao voće ili koji je preparat koristio. Jelena Popović, iz Odeljenja za koordinaciju procesa usklađivanja propisa sa propisima EU Kancelarije za pridruživanje Evropskoj uniji, kaže da će domaći proizvođači morati i sami da se interesuju i tako saznaju koje preparate smeju da koriste, koja su đubriva zabranjena i slično. Od domaćih stočara, povrtara i vinogradara očekuje se da prate novosti u gajenju biljaka i proizvodnji hrane. U suprotnom rizikuju da ne dobiju potrebne sertifikate koji garantuju prohodnost na tržište. Isto kao i menadžeri, mada možda ne baš u skupim odelima i sa aktentašnama, posećivaće kurseve i seminare, jer se uvek može saznati još nešto. Poljoprivreda će postati ozbiljan posao od koga će moći da se živi, ali posao koji se ne radi usput, po navici, ili samo zato što čovek ima "malo zemlje".
– U Srbiji na sto poljoprivrednih proizvođača dolazi jedan sa srednjom poljoprivrednom školom. U Holandiji na sto poljoprivrednih proizvođača koji imaju završenu poljoprivrednu školu dolazi jedan koji je nema – objašnjava Trnavčević.
Da bi njihova roba stigla na trpeze probirljivih Evropljana, poljoprivrednici će morati da se specijalizuju i time usavrše jedan ili dva proizvoda. Na Starom kontinentu nema seljaka koji je i voćar, i povrtar, i stočar. Ili je neko proizvođač mleka, ili mesa, ili povrća. Treba proizvoditi samo najbolje, a ne može se biti najbolji u svim poljoprivrednim granama, kao što pokušava većina srpskih seljaka.
– Postoje standardi EU koji nisu obavezni, ali će ih naši proizvođači primenjivati da bi izdržali konkurenciju. Ako ih ne budu poštovali, ako njihovi proizvodi ne budu bili kvalitetni, neće se prodavati na tržištu EU – kaže Jelena Popović.
Koju dobit iz svega toga imaju potrošači? Popovićeva smatra da će građani Srbije kupovati kvalitetnije poljoprivredne proizvode i da će srpska tradicionalna hrana – sir, kajmak, turšija, biti zdravije spremljena. Deklaracija na njihovoj ambalaži otkloniće sve sumnje u ispravnost namirnica. Dobro je što će Srbija usvojiti norme, jer su one garancija da u hrani nema ostataka, kao ni štetnih hemijskih elemenata.
Sudeći po ovim prognozama, neće biti milosti za nekvalitetne proizvode. Kada na srpsko tržište stigne necarinjena hrana iz Evrope, srpski proizvodi moraju biti kvalitetniji i jeftiniji. Treba li to da uplaši domaće proizvođače, od kojih većina svaštarski proizvodi na usitnjenim posedima i prodaje robu neproverenog kvaliteta? Ne treba, odgovaraju ekonomski analitičari, ako su ti isti poljoprivrednici spremni da odmah menjaju svoje proizvodne navike. Ako i pored toga dođe do "kikseva", kažu, to će biti sasvim u skladu sa evropskom politikom kojoj težimo, a koja podrazumeva da sve što nije valjano mora da nestane. To, naravno, neće važiti samo za poljoprivredu.
[objavljeno: ]
