Izvor: B92, 19.Okt.2009, 13:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crno tržište dostiglo 50% BDP-a
Beograd -- Udeo crnog tržišta, prema proceni ekonomista dostigao je gotovo polovinu bruto domaćeg proizvoda, a na jugu Srbije i do 60 odsto.
Iako je ta pojava prisutna u gotovo svim granama privrede, od proizvodnje do usluga, najočitija je u oblasti robe široke potrošnje, pre svega tekstila. Tako se na buvljim, šarenim pijacama, uličnim "karton buticima" i komisionima prodaje širok asortiman proizvoda bez porekla, deklaracije, bez ikakve garancije o ispravnosti, a dobar >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << promet obezbeđuje niska cena, piše list Danas.
Oko polovine ponude takve robe potiče iz domaćih neprijavljenih radionica koje proizvode isključivo za crno tržište. Samo u Pančevu postoji oko stotinak kućnih tekstilnih manufaktura, koje upošljavaju 500-600 radnika, a ako se u obzir uzme podatak da samo jedan od tih proizvođača dnevno buvljacima isporučuje, recimo, 1.000 donjih delova ženskih trenerki, onda je jasno da nije reč o malom biznisu.
U čitavoj Srbiji po tom mehanizmu posluje više od 5.000 preduzetnika, a neki su do te mere organizovani, poput Užičana, da preko legalno registrovanih firmi tu robu plasiraju i u izvoz. Indikativno je da se već tri godine zaredom u tekstilnoj industriji broj prijavljenih radnika godišnje prepolovi, kao i da se gasi veliki broj privatnih firmi iz te grane, ali većina njih sa istim radnicima nastavlja poslovanje na sivom tržištu.
Drugi deo ponude na buvljacima potiče od šverca, a u taj biznis, zbog „fleksibilnosti vlasti", sve više se uključuju i trgovci iz okolnih zemalja, najčešće Rumunije, Bugarske i Mađarske.
Crno tržište je do te mere isprofilisano da već odavno postoji podela rada i zona uticaja. Velike „buvlje" pijace, poput pančevačke, novosadske, pazarske i subotičke, pozicionirale su se kao mesta gde se pretežno odvija veleprodaja. Roba se iz tih sabirnih centara, bez ikakvog uvida države, distribuira do manjih pijačnih i uličnih tezgi i komisiona.
Postoji nekoliko uhodanih sistema snabdevanja, a po intenzitetu, najčešći je takozvani „mravlji" šverc, koji podrazumeva dogovor sa carinikom, kako bi se po više puta u toku dana obezbedio prenos manjih količina robe preko granice u putničkom prtljagu i vakuumiranim kesama (u koje staju ne baš skromne količine).
Celodnevni rad sabira se u kombijima i kamionima parkiranim u blizini granice i dalje vozi na neko od veleprodajnih mesta. Kako je roba na ulasku imala tretman putničkog prtljaga koji služi za lične potrebe, nije evidentirana niti je plaćena carina, koja, u legalnom uvozu, cenu proizvoda uvećava za oko 40 odsto.
Drugi kanal snabdevanja odvija se preko fantomskih firmi, a prema izjavama zvaničnika, u Srbiji se u tu grupu može svrstati oko 24.000 preduzeća, od kojih polovina nije razvrstana po delatnostima, a kod druge se ne zna adresa pravnog lica. One se često osnivaju zbog jednokratnog posla, a služe da bi se knjigovodstveno razdužila određena roba.
Obično se fakture izdaju na ime fiktivnih kupaca sa Kosova ili iz Crne Gore, papiri se na granici „operu" kao da je roba izašla iz zemlje, ali zapravo završava na crnom tržištu. Sličan je i metod uvoza radi izvoza, kada gotovi proizvodi ulaze na naše tržište kao da su polufabrikati spremni za doradu, a potom se razdužuju preko fantomskih firmi, kao da su vraćeni naručiocu posla, dok zapravo odlaze na pijačne tezge bez dinara plaćenog poreza i carine.
Poseban kanal za crno tržište gradi se iz kineskog uvoza. Jedan od problema je to što se kao osnovica za carinjenje uzima vrednost robe na kilogram, pa je cariniku ostavljeno da prema svojoj proceni odluči koliku će dažbinu da odredi. I tu je u deklaracijama prisutno prikazivanje manje količine robe nego što stvarno sadrži kontingent, ali je daleko veći problem što se dalji put tako dopremljene robe ne prati i u simboličnim količinama se prikazuje kroz stvarne pazare.
Ilustracije radi, uvoz Srbije iz Kine dostiže 1,3 milijarde evra (uglavnom je reč o uvozu tekstila) i najveći deo toga prodaje se na veliko u kineskom tržnom centru na Novom Beogradu, ali zvanično uplaćeni dnevni pazar svih firmi sa te lokacije ravan je uplati jedne bolje opremljene radnje u Beogradu.
Na listi generatora sive ekonomije su i velike količine pamučnih materijala, koji se uvoze iz Grčke i Turske, ali se njihova vrednost u fakturama umanjuje i za više od 50 odsto. Najveći deo te robe razdužuje se fiktivnim fakturama ili se već na carini deklariše znatno umanjena količina, a neevidentirani deo završava kao sirovina u proizvodnji domaćih neregistrovanih radionica.
U poslednje vreme, na crnom tržištu se uvećava i udeo robe koja se uvozi za takozvane seknd hend prodavnice. One se preko granice prebacuju kao sirovine za reciklažu, stare krpe, ali nije retkost da se na taj način provuče i firmirana odeća sa koje su prethodno skinute etikete. U maloprodaji se ponovo ušivaju pa se, kao ekskluzivna, ta roba prodaje u buticima širom zemlje.
