Izvor: Danas, 04.Nov.2015, 09:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O brkovima, komunistima i Bilbu Baginsu
Već je bilo kasno po podne kada je te srede u redakciju lista Danas došao glumac Milan Caci Mihailović kako bi sa novinarima podelio svoje uspomene na Zorana Radmilovića. Na radni sto rasuo je svoje ne malo blago uspomena na jednu veliku i blistavu teatarsku eru i zvezdu za kojom smo mi tragali, pripremajući poseban dodatak u njegovu čast.
Caci menja naočare svaki čas i zateruje kosu unatrag i ubrzo se uvezuje razgovor o nekim beogradskim školama i bibliotekama koje su >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << pohađale neke od kolega... Jedna stara, crno-bela fotografija kojoj je ćošak ugrižen zubom vremena. Jasno se vidi Radmilović u prugastoj košulji i sa na'erenom francuskom beretkom i profil Mire Banjac. Nema sumnje iz koje je to predstave. Hrpa zabeleški, sećanja na nezgode zgodne za prepričavanje. Zbirke pesama, pregršt fotografija za kojima biste posegli oduševljeno, pa ustuknete da ne ostavite otisak na nekoj od ovih antikvarnih dragocenosti.
Priča se nastavlja u "Lovcu" i nekako kraj svake izaziva novu. Kako je Mira Trailović umela da prebaci pogled u budućnost i vodi Atelje 212 na jedan poseban i mudar način, kako nije priznavala bilo kakve razloge za otkazivanje predstave, kako su tapkaroši pred pozorištem bili najnormalniji prizor. Kako Radmilović tera Mihailovića da kroz crveno na semaforu "cepa", a na zeleno da staje. To je, ko je razumeo, bila životna i glumačka lekcija: Ne davi!
Bife Ateljea 212 bio je tada zborište duha, vrcavog, blistavog... kao alternativna scena jednog ionako prilično alternativnog pozorišta u ono vreme. ... Oni retki trenuci kada je novinar presrećan što je odlučio ili mu je zapao takav usud da bude novinar.
Suze su neizbežne, (ali suze su ok) dok čovek sluša ovu veliku, toplu sagu o Glumcu. To je Glumac iz onog vremena kada mi je moj tata pričao o Njemu kada se vrati iz pozorišta. Sećam se kako sam tada imala utisak da se u tom pozorištu dešavaju neke važne, moćne, subverzivne stvari, da je taj Glumac neki zafrknut lik koji ume da zaburgija baš tamo gde ustreba, koji je opasan a pravičan, a ti si jako bitan ako ga znaš.
Ne znam zašto, svaki put kad je tata pričao o pozorištu, ja sam mislila da je tata sa tim Glumcem za*eb'o komuniste. Tata je oduvek imao brkove, povremeno i bradu.
Dogodovština i želje da sve budu ispričane, odveć su spram vremena koje nam je na raspolaganju. Rastajemo se uz poziv da za dva dana dođem na predstavu koju Milan Caci Mihailović ima u Pozorištu Slavija: Cacijev Uspomenar 212.
Tako i biva. Predstava počinje u 20 sati i neverovatno je kako naredna dva i po sata prođu neosetno. Ima tu i Radmilovića, i Tadića, i Načića, i Mire Banjac i Seke Sablić i Đuze i Bačića i Vlaste...
I nekih za koje mi je neophodna Wikipedia. Sve su smešne, tužne istovremeno. Mnoge od njih otkrivaju sa kojom hrabrošću su se glumci suočavali sa svojim životnim tesnacima. Ne olako i bez straha, već sa drčnošću i gotovo izazivački...
Ima tu i muzike i poezije i baljezgarije zgodno upakovane, nežnosti i gordosti, preterivanja, izmišljotina koliko ti duša ište. I ne zna se u kojoj je ko disciplini bio veći šampion. Kazuje Glumac na sceni o svim ovim marifetlucima, kazuje i stihove, dečju poeziju...
Neke su priče ionako "bezobrazne" i svakakve, ali Caci ih govori sa takvom toplinom, kao što bih ja recimo pričala kad je deda onomad upreg'o Bebu u gik i odveo me "u planinu" da obiđemo vinograd (Fruška gora u poimanju prosečnog Sremca je ništa manja od Monblana i kada se kaže da je neko o'čo "u planinu", to se govori iz neke donje lage, polusvečano, obično sa obrnutim šakama na kukovima. Tačka i pauza za uzdah. Sremac koji se "u planinu" uputio, tog trenutka je our very own Bilbo Baggins. Prim. aut.)
Umro tako Jaser Arafat i neko u tom bifeu pita Đuzu, "je li, a koje si ti godište?". Đuza đipi i kaže: "Pa, Arafatovo, pizda ti materina." I Mihailović u tom momentu isti je Đuza. Publika vrišti dok Mihailović opisuje jednu improvizaciju Taška Načića uz sve audio-vizuelne efekte svojstvene ovom čuvenom glumcu.
A jedared dođe Muci na neku predstavu na koju ga je Ljuba Tadić stoput zvao, a ovaj nikako da svrati. Onda se pojavi nenajavljen, ali ga Tadić brundajući neki monolog iz dubine scene spazi, i kada se približio gledalištu, kazao: "Muci, čekaj me u onom bifeu, tamo...", što niko u publici nije primetio.
Ovo je jedina predstava koja se ravnopravno odvija u oba smera od scene ka gledalištu i obratno. Caciju ne smeta, već to i ohrabruje. Milo mu bi kad mu se na sceni pridružila jedna Emilija, srednjoškolka, matematičarka, koja je, gle čuda, znala neke Cacijeve pesme. Ustade, pope se na binu i poče da ih kazuje. Kao da je baš tako isplanirano.
Epitafi koje su glumci sebi ili jedni drugima pisali su biser večeri. Elipse života.
