Izvor: B92, 19.Maj.2011, 14:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Da li se plavuše zaista više zabavljaju

Plavuše se bolje zabavljaju, one su uspešnije i bogatije i naravno, muškarci ih više vole. Žene plave kose, prirodne ili farbane, zastupljenije su u filmovima, modi, reklamama, na televiziji. Plavuše se generalno smatraju privlačnijim, ne samo u severnoj Evropi i Americi, gde ih je najviše priroda podarila, već i u onim zemljama u kojima se retko sreću.

Foto: Ambro / FreeDigitalPhotos.net

Desetine miliona žena širom sveta posvetljuju svoju kosu, dok ih je >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << nesrazmerno mali broj onih koje je potamnjuju. Ova opšta opsednutost plavom kosom mogla bi se na prvi pogled smatrati kratkotrajnim proizvodom popularne kulture 20. veka. Međutim, uzevši u obzir istorijske činjenice, postaje jasno da su sve žene još od klasičnog vremena želele da budu plavuše.

U antičkoj Grčkoj je plava kosa bila karakteristika božanstva. Homer Atenu opisuje kao boginju sivih očiju, a boginju ljubavi Afroditu kao prelepu plavušu. Jedna od najpoznatijih skulptura antičkog sveta, Praksitelova Afrodita Kniđanska (360. pne) imala je plavu kosu (Grci su farbali svoje skulpture, pa su ovakve stvari lako dokazive). Plinije Stariji je pisao o ljudima koji su dolazili iz daleka kako bi se divili ovoj prelepoj, čak erotskoj predstavi boginje. Prema legendi, morali su da čuvaju hram u kom je bila smeštena zbog muškaraca koji su noću dolazili da je vide.

Ni Rimljani nisu ostali imuni na žene zlatne kose. I oni su svoju boginju ljubavi, Veneru, zamišljali kao lepoticu svetle puti i plave kose. Invazije Kelta, Gala i Germana nisu izazvale samo ratove i stradanja, već i gnev i ljubomoru rimskih aristokratskih dama čiji muževi nisu skrivali svoje divljenje prema plavim severnjačkim ženama. Rimljanke su bile prinuđene da pribegavaju raznim smicalicama kako bi svoje muževe zadržale za sebe. Šišale su svoje robinje-služavke, ostavljajući ih time bez glavnog aduta – zlatnih uvojaka od kojih su sebi pravile perike. Druge su, pak izbeljivale svoju kosu skupim bojama od šafrana, a one nešto skromnijih mogućnosti su bile prinuđene da koriste jeftinije varijante boja, pravljene od mešavina kozije masti, pepela, sirćeta i golubijeg izmeta.

Ovidije u jednom svom tekstu kritikuje rimske žene zbog korišćenja raznih opasnih i otrovnih rastvora i umesto toga im savetuje pravljenje perika. Ipak, ukazuje na to da moraju da budu svesne da se „kite tuđim perijem" i da svaki kompliment upućen na račun kose pripada devojkama sa severa, a ne njima.

Tertulijan, kartaginski hrišćanski teolog, govorio je da se rimske žene stide svoje domovine, žaleći što nisu rođene na severu. Kad je boja kose u pitanju, bile su čak spremne da se odreknu svog porekla.

Neshvatljivo je da iko želi da po bilo čemu liči na svog poraženog neprijatelja. Po svemu sudeći, samo plavuše imaju toliku moć da im se zavidi i da se ugledaju na njih čak i kad su u podređenom položaju. Američki južnjaci nisu želeli da podsećaju na svoje afričke robove, niti se iko ugledao na žene hunskih osvajača. Rimska opčinjenost plavušama je bila više od pomodarstva ili prolazne želje za egzotičnim.

Tokom srednjeg veka žene su nastavile da boje svoju kosu u plavo, uprkos osudama crkve koja je plave uvojke positovećivala sa grešnicom Evom. Za Evropljane ovog perioda, plava kosa je predstavljala opasnu erotičnost, seksualno iskušenje i lepotu, ali istovremeno i čistoću, moralno božanstvo i duhovnost.

U hrišćanskoj umetnosti anđeli su imali kovrdžavu plavu kosu, baš kao i čedne junakinje viteških priča. Francuski dvorski pisac, Kretjen de Troa, u 15. veku piše arturovsku legendu o ljubavi viteza Lanselota prema prelepoj plavokosoj i plavookoj kraljici Ginevri. Isto tako, plavokosa Izolda, iz 12-ovekovne priče „Tristan i Izolda", opisana je kao „najlepša žena na svetu". U „Romanu o ruži", čuvenoj francuskoj pesmi iz 13. veka, junak se susreće sa očaravajućom lepotom sivo-plavih očiju, ravnog nosa, snežnih grudi i plave kose – karakteristike koje bi mogle da predstavljaju vrhunac ženske lepote u srednjem veku.

Opčinjenost plavom kosom nije mimoišla ni Arape, najveće srednjevekovne neprijatelje Evrope. Ibrahim ibn Jakov, španski jevrejin iz 10. veka, koji je primio islam, ostavio je zapise o svom putovanju u severoistočnu Evropu gde je kupovao plave zarobljenice za Turke i Arape. S druge strane, evropski vitezovi nisu nikad dovodili kući tamnopute bliskoistočne žene.

Renesansna Italija i Engleska nastavljaju da se dive plavoj kosi. Kada su italijanski umetnici predstavljali ono što se smatralo vrhovnom ženskom lepotom, za svoje modele su birali plavuše. Botičelijevo „Rođenje Venere" i Ticijanova „Urbinska Venera" su samo neki od primera.

Venecijanske dame su subotnja popodneva posvećivale posvetljivanju svoje kose (mogle su da biraju jedan od 36 recepata za beljenje koji su u to vreme postojali).

Narednih 200 godina nastupa period koji, po prvi put u istoriji, ne ide na ruku plavušama. U visokim krugovima počinje da se promoviše tamna kosa. Uzrok tome može biti uspon Francuske kao vodeće sile. Ideal lepote postaje tamno smeđa ili crna kosa uz izrazito beo ten. Tokom ovog perioda prirodne plavuše su nastojale da skrivaju svoje uvojke, nosile su perike, čak i bojile svoju kosu. Siromašne žene to sebi nisu mogle da priušte, pa je buržoazija plavuše povezivala sa promiskuitetnom nižom klasom.

Za vreme romantizma u 19. veku, plava kosa se vraća na svoje počasno mesto, delom zahvaljujući popularizaciji bajki. Braća Grim pišu priče zasnovane na folkloru i običnim ljudima u kojima su heroine plavooke plavuše rumenih obraza i mlečno bele kože. Dobar ugled nemačke kulture širio se Evropom, a sa njim i nordijski izgled dobija na ceni. Oživljavaju se viteške romanse, germanska mitologija, skandinavska epska poezija i istorija starih Germana i Kelta. Volter Skot piše „Ajvanho" koji slavi podvige drevnih Saksona. Njegovi heroj i heroina imaju plave oči i svetlu kosu.

U 20. veku plava kosa i dalje predstavlja vrhunac lepote. Tokom Drugog svetskog rata, sve tri najveće filmske zvezde neprijateljskih zemalja bile su plavuše – Kristina Zoderbaum u Nemačkoj, Beti Grejbl u Americi i Ljubov Orlova u Rusiji.

U to vreme je posvetljivanje kose bilo dosta komplikovanije nego danas. Farbe su bile veoma skupe i često nepostojane. Dodavanjem previše hidrogena žene su rizikovale opekotine kože glave ili, u najgorem slučaju, da potpuno ostanu bez kose. Tako su farbane plavuše bile samo one koje su sebi mogle da priušte takav luksuz. Bile su simbol bogatstva i visokog društvenog statusa.

Sredinom 20. veka, boje za kosu postaju pristupačnije. Ipak, slika o plavušama kao retkom i poželjnom voću ne bledi. Plavuše su često bile viđene kao one koje ne zaziru da svoju atraktivnost unovče u cilju dolaska do višeg stupnja društvene lestvice. Svaka zabava je vrvela do plavokosih lepotica. Ne samo da su „slobodnije", već je i dobar izgled jedini kvalitet koji poseduju. Do položaja ne stižu zahvaljujući svom umu.

Jedan za drugim, nižu se stereotipi koje potpomažu masovni mediji, selektivne informacije i površnost publike koja guta sve što joj se servira.

A tada na scenu stupa Merilin Monro. Nimalo elokventnoj plavušici pištavog glasa nije odoleo ni američki predsednik, Vorhol ju je učinio ikonom 20. veka, a ona je uspela da pokaže zašto „Muškarci više vole plavuše" i „Kako se udati za milionera". Ako nekog treba kriviti zbog stvaranja predrsuda prema plavoj kosi, onda je to ona. Ipak, svojom pojavom je stvorila kult koji i dan danas nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Možete ih voleti ili mrzeti, zbijati šale na njihov račun, misliti da je nepravda ako bolje prolaze u životu. Zli jezici će uvek postojati. Da li zaista verujete da su Madona, Gvinet Paltrou, Šeron Stoun, Šarliz Teron, Skarlet Johanson ili Kajli Minog postigle uspeh zahvaljujući samo svojoj plavoj kosi?

Nastavak na B92...